Довољна је једна песма

Ах, колико је само све пролазно....

Младост је права сад већ иза нас
У одраслим људима смо се пробудили
За другачије изазове куцнуо је час.

Не можемо га зауставити колико год се трудили...

Довољна је једна песма

Да се сетим студентских дана
Сирове слободе коју смо халапљиво гутали и трошили
Донекле свесни њене вредности
Са симптомима хипика рековалесцената
Уживали смо у младости свим срцем
Свим чулима
Били смо добра генерација
Веровали у своје идеале
У љубав
У пријатељство
Делили све
Бурек
Пиво
Среће
Туге
Увек ту једни за друге.

Писали смо писма,
Поклањали

мимо празника и рођендана
Ситнице
Поруке подршке
Мотивације за испите и друге изазове...
Било је лепо
И више од тога.
Мени се чини да смо били последњи који су тако умели да живе и да воле
А знам млади ће ми нараштаји рећи да грешим
Нека сваком његово време буде најбоље, тако је ваљда и природно...
Данас је друга прича,

удаљили смо се,

не само географски,

а опет блиски смо

јер нам деца заједно расту под истим овим небом

и, ко зна, можда ће једног дана,

студирати у истом граду,

волети исте песме,

 делити исту младост и причати о нама,

својим маторцима, како их гушимо и не разумемо...

Ах, како ме само једна песма овако продрма и подсети колико је, заправо, пролазно све...

Косомрс

Ти си једини који је у моју косу уплео ветар

баш онако како ја волим

као кад у пролеће „Дугом“ идем ка Петроварадину

па ми се коса умрси да не видим ништа од ње

и морам да се окрећем око своје осе

док се не одврти и коса моја.

Ти си једини који мом осмеху даје звук,

звук прапораца и звончића за Врбицу

и сваки пут кад се с тобом насмејем

у себи одзвањам још дуго, дуго.

Ти си једини који је чекао,

стрпљиво и одговорно,

 само мене,

јер си знао да ћу доћи,

са искрама у зеленим очима,

у неку рану јесен

да ти срећу донесем.

Како сам статирала поред Драгана Николића

Отишао је још један господин, бард, велики човек и уметник.

Многи га ових дана хвале и жале, како то обично бива кад нас неко тако велики напусти и оде негде, надам се на боље место.

Гледајући његове филмове и интервјуе протеклог викенда, одлучила сам да забележим и свој утисак о њему.

Било је то 2012. године, поранила сам код фризера па седох у оближњи кафић да попијем кафу и прелистам неки зборник поезије који ми је тог дана поклоњен.

Пошто сам дођош у Београду, појма нисам имала да је то кафана Талија, стециште врачарских момака, градских вукова у најбољим годинама.

Двојица су седела за столом у углу баште и, онако како само они то умеју, шалили су се на свој рачун, смејали и уживали у животу, заиста се то видело.

А онда је дошао он.

Висок, витак, сав у белом, јер лето је, а и лепо му стоји, да се не лажемо. Посебно су ме одушевиле лепе беле еспадриле на врхунском нивоу спортске елеганције.

Чим су га видела господа из ћошка, кренула је нека зафрканција:

- О па, Гаго, па какав то шампон користиш, да није Шаума?!

Каже Драган, није него Пантен.

- О па, ти се стварно разумеш у то, да ниси прешао на другу страну?

- Нисам бре, шта ме зезате, него кева чита неке новине и уз њих смо добили тај шампон и тако сам запамтио.

За то време ја седим за својим столoм, кобајаги читам књигу, а не могу да их не слушам и безуспешно покушавам да сакријем осмејак... помислих у том тренутку, како је лепо што му је и мајка жива, да гледа сина и да се поноси.

Касније сам чула да је дуго боловала и да су је Драган и Милена пазили до самог краја...

Но да се вратимо на сцену.

Глумци су се већ захуктали и сад су кренуле приче о мору, о рибама, Драган помену да су они купили кућу у неком малом месту на Јадрану, да уживају тамо, без помпе и папараца, уз домаће вино и морску рибу тек изловљену...

Како је причао, могла сам да замислим то место, осетим мирис печене рибе и укус вина, белог...

Филм се наставио, ја сам одстатирала своје, носећи дуго на лицу осмех изазван причама тих градских мангупа који су, иако дубоко у шездесетим, духовити као са двадесет, а захваљујући свом животном искуству, додатно занимљивији и шмекерскији.

Била је то права лекција из живота, пријатељства, ведрине и оптимизма.

Умало да заборавим да сам заправо пошла код фризера, но освестих се и одскакутах Невесињском по нову фризуру која ми је савршено стајала, управо због осмеха који сам понела из Талије.

Било је то једном на Врачару, Талични Гага и његова екипа драга... кад сам на том сету и ја статирала, благо мени.

Чукљеви

            Знам да ћете због овако романтичног наслова одмах пожелети да прочитате ову причу.   

          Волим иначе, ономатопејичност овог нашег дивног језика, ваљда се чује неко "чкљ" кад изађе чукаљ, па се зато тако зове? Тако ми звучи и кашаљ, шамар, лишће, тачно док изговарам те речи, чујем и звуке њиховог дејства у грлу, на лицу или на дрвећу.

            Сутра почињем да радим, након трудничког и породиљског боловања и искоришћеног годишњег одмора,  после непуне 2 године, опет на посао!?

            И о чему размишљам- да понесем чизмице са штиклом у кеси, да до посла дођем у равним удобним, а онда их променим.

            И размишљам даље, зашто смо уопште обувени на послу? Мислим да то није здраво, кад већ радиш у канцеларији, што не би могао да будеш у топлим зепицама, папучама, кломпама или неким сличним, нози пријемчивијим, обувним предметима?

            Зашто наше ноге треба да испаштају, зарад чега? Коме је то важно да се натакнемо на штикле, стиснемо стопала у неприродни положај и набадамо кораке док штиклице одјекују по ходницима и степеништу?

            У реду ми је да се за састанке и изласке из канцеларије обујемо, само кажем да би нам свима било боље кад не бисмо, за почетак, тај притисак стварали својим ногама. Били бисмо и ведрији и опуштенији, кад би нам се и ноге тако осећале. Али не!

            Претпостављам да моја реформа службене обуће неће бити усвојена, док је на власти оваква визија лепоте и моде.

              Штета за наше женске ноге и стопала.

            Јер хоће од те уске обуће да изађу чукљеви. За мене је то недопустиво, али има оних који на ту жртву пристају не би ли изгледали лепше. Тако је и моја другарица згодна, мршава увек била у уским, а високим ципелама, квалитетним, увозним и маркираним, мамила погледе колега и клијената у суду па је завршила на операцији ножних прстију. 

            Питала бих је да ли је вредела та жртва, али сад не могу.

             Јер ми више није другарица.

            Не знам зашто.

            Отишла је са моје свадбе, без поздрава и више је никад нисам ни чула ни видела.
Ово није прича о њој.

            Или можда јесте?

Next and the Sweety (Ex and the Shitty - 2. део)

                Не знам како и одакле да почнем. Прво, ломим се да ли ће ово бити приватно писмо или јавни деманти саме себе како осећам да би требало? Заправо, не желим да демантујем само да (се) објасним. Теби.

                Anyway (јер не волимо употребу страних речи :р ), имам неутаживу жељу да ти опишем своја осећања и да те убедим у њихову искреност.

                Кад сам писала текст о бившем и срању, заиста сам мислила да ће требати времена и времена, мереног еонима, да упознам неког ко би иоле завредио моју пажњу. Али, мораш да ме схватиш, чак и сада, када те имам и знам (I wish it is so!), и даље понекад посумњам у твоје постојање па се уштинем и протрљам очи. За сваки случај. Тако је и тада било. Нисам могла ни да претпоставим да особа теби налик уопште може да обитава на овом свету, а камоли да ћу баш ја имати ту луду срећу да те сретнем?!! И хвала, овим путем, нашем заједничком пријатељу, без чијег случајног клика не би било ни нашег „клика“?!

                Мислила сам да сам се променила, да нисам способна за емитовање и пријем оваквих емоција, да сам „отупела“, огуглала, сазрела (!?) и да тако нешто није могуће. Не код мене такве. Не у 21. веку. Не са данашњим мушкарцима.

                А онда ти дођеш, пољуљаш ми концепцију из темеља и што је „најгоре“, ништа ми то не смета. Сасвим је природно долазио сваки наш корак, сваки додир, сваки пољубац… све.

                Не само да си ми вратио веру у љубав, него и у људе, генерално, а чак, у тренуцима кад ме привијеш на груди, помислим да је тачна она теорија како су мушкарац и жена две половине истог бића.[1] Тако се уклапамо. У савршену слагалицу. У савршену срећу – како каже реклама за киндер. :)

                Размишљала сам да је можда рано да ти овако нешто пишем, но, познајући себе, знам да се нећу кајати. Што бих свакако чинила да сам се, не дај Боже, сетила касно (надам се, ипак,  да никад неће бити касно… ;) ).

                С друге стране, као велики љубитељ лика и дела Мике Антића, често цитирам ону његову: „Срце се носи јавно.“ Зато ме и није срамота, никада и ничега, јер све сам то ја и све ће то остати иза мене. Зато и све пишем, углавном – јавно. Чак и оне дубине које носим у себи, до којих само ретки допиру, које су само моје, а можда и у делићима срца тих истих ретких, виде се свакако и овде, између ових ретких редака…

                Можда ти, бејбе, тек сад ништа није јасно?  ;)

                Ипак, сумњам да је тако, јасно је теби то све. И све је јасније и све је лепше. Пу, пу! – да нас не урекнем.

                Ово је само потврда да ето, чак и ја! ;), могу да патим од несигурности јер моја перфекционистичка нарав, након толико година тражења савршенства, сад има нови „проблем“, како сачувати/не повредити/не изгубити/не покварити/гајити ово савршено које ми је већ упало у руке.

                У очи.

                У срце.

                                                                                                                Твоја Милица

30. септембар 2013.

BelGreat! :)

---

[1] Аристотел је веровао да заљубљени деле исту душу смештену у два тела и да су се захваљујући томе срели и препознали.http://www.lovesensa.rs/print/clanci/psihologija/da-li-zaista-postoji-nasa-druga-polovina

Ex and the shitty

Углавном се дешава да за тог који ти је екс кажеш и да је „шити“, али у мом случају је другачије, бар овога пута.

Мој бивши је незахвални скот – тако он себе дефинише. А мени је сродна душа (does that make me ungrateful bitch, too!?) и један од ретких људи на овој планети са којим могу сатима да причам, о свему да причам, о свему да ћутим, да га слушам, мазим, љубим, а да не умем да се на њега наљутим.

Кажу – заљубљена си. Можда. Али то тако кажете јер не разумете. Ту се сад опет враћам на своју једноставну формулацију o међуљудским односима: 

Људи су склони да осуђују оно што не разумеју.

Мислим да нисам заљубљена, јер колико се ја сећам тих неких теоријских претпоставки о суштини заљубљености, то је кад неког идеализујеш, пре него га сасвим упознаш и онда волиш слику коју имаш о њему више него њега самог.

Па. Ја овог човека познајем, не колико бих волела, али довољно да бих га разумела и да бих схватила да ћу га увек волети. Волећу његов смисао за хумор, волећу његову интелигенцију, волећу његове ретке, али лепе, изливе емоција између редова, волећу искреност којом ми је рекао да ме не воли. Зашто би ту ишта било проблематично?

Могуће је да ће после њега, дакле, у овом сада тренутку и даље, остати празнина, неприступачна за било кога другог, а за њега увек доступна. Не зато што би он могао да „ме има кад год пожели“, него зато што желим да зна да на мене може да рачуна и да се ослони било када. У овом и наредним животима, без изузетка.

Мени је он, иако бивши, и даље остао pretty.

A сад прелазим на онај други део, shitty.

Упознала сам и упознајем многе друге људе, али нико од њих мом бившем није ни за црно испод нокта, јер у мени не буди ни делић оних лепих осећања. Вероватно ја нисам нормална пошто бих и сада трампила све те удвараче, потенцијалне мужеве и очеве своје деце, за оног који ме не воли, али ме чини тако срећном да ја њега волим. Без обзира да ли би ме икад оженио и са мном остварио биолошку репродукцију.

Парадокси односa, постојања, карма, шта ли је?

Углавном, празнина постоји. Искрено, мислим да је нико никада неће попунити. Не зато што ирационално и слепо тако верујем, већ зато што познајем себе и као што су многи пре њега оставили овакав или онакав траг, тако је и он оставио ту празнину, прашину и тишину. То је сад део мене који мисли да су сви остали shitty и да ће им требати много и много више рада, труда и залагања да би само провирили у ово срце и потражили неку пуноћу поред те празнине која влада, која ме обузима сада, али, наравно, не престаје да се нада...

Београд, 18.08.2013. године

Твоја песма

Нисам је волео.

Не,

Мада нисам могао да је не волим,

Али нисам умео да је волим.

Волео бих да јесам.

Увек ме је разумела,

Слушала и причала кад треба

Исто тако и ћутала.

Успављивала ме је својим нежним додирима

Била је у стању да ме чешка сатима,

Док сам ја у глави премотавао дане

Уназад и унапред.

Онда бих одједном нешто прокоментарисао,

А она би се надовезала,

Као да је све време пратила ток мојих мисли.

Чак и кад није била поред мене

Некако је осећала о чему ја причам

И постављала права питања

Остављајући ме у чуду.

Јер досад ниједну такву нисам упознао.

Тако паметну.

Зрелу,

а неозбиљну и луду.

Увек је разумела,

Чак и кад сам је замолио да оде.

Није се љутила.

Није плакала.

Нија чак ни ућутала.

Прихватила је и то

Као све моје претходне хирове,

Нервозе, мане

И лоше дане.

Рекла је –

Ја сам срећна што сам

И толико имала.

Познајући тебе,

Невероватно је да си и оволико издржао.

-          То је она.

Све претвори у нешто позитивно

У свему види само добро

Верује у себе,

Верује у мене,

Ма верује у чуда.

Кажем вам ја – луда!

И отишла је,

У среду.

Београдским таксијем

Са једном торбом

И делом мога срца

За које нисам ни био сигуран да постоји.

Сад га чува и само понекад

До мене стигне ехо откуцаја

Мог сопственог срца

Које је, можда по први пут,

Заиста сигурно

-          У њеним рукама.

Не волим је.

Она то зна.

Али џабе.

Она мене и даље воли, пише ми песме,

Шаље ми осмехе и веселе слике

А празнина у мени расте

И не знам ко ми више недостаје

Она

Или ја

Онакав какав сам био са њом

Какав сам био без ње

Или онакав какав сам био због ње.

23. јул 2013.