Ти си једини који је у моју косу уплео ветар
баш онако како ја волим
као кад у пролеће „Дугом“ идем ка Петроварадину
па ми се коса умрси да не видим ништа од ње
и морам да се окрећем око своје осе
док се не одврти и коса моја.
Ти си једини који мом осмеху даје звук,
звук прапораца и звончића за Врбицу
и сваки пут кад се с тобом насмејем
у себи одзвањам
још дуго, дуго.
Ти си једини који је чекао,
стрпљиво и одговорно,
само мене,
јер си знао да ћу доћи,
са искрама у зеленим очима,
у неку рану јесен
да ти срећу донесем.
