Како сам статирала поред Драгана Николића

Отишао је још један господин, бард, велики човек и уметник.

Многи га ових дана хвале и жале, како то обично бива кад нас неко тако велики напусти и оде негде, надам се на боље место.

Гледајући његове филмове и интервјуе протеклог викенда, одлучила сам да забележим и свој утисак о њему.

Било је то 2012. године, поранила сам код фризера па седох у оближњи кафић да попијем кафу и прелистам неки зборник поезије који ми је тог дана поклоњен.

Пошто сам дођош у Београду, појма нисам имала да је то кафана Талија, стециште врачарских момака, градских вукова у најбољим годинама.

Двојица су седела за столом у углу баште и, онако како само они то умеју, шалили су се на свој рачун, смејали и уживали у животу, заиста се то видело.

А онда је дошао он.

Висок, витак, сав у белом, јер лето је, а и лепо му стоји, да се не лажемо. Посебно су ме одушевиле лепе беле еспадриле на врхунском нивоу спортске елеганције.

Чим су га видела господа из ћошка, кренула је нека зафрканција:

- О па, Гаго, па какав то шампон користиш, да није Шаума?!

Каже Драган, није него Пантен.

- О па, ти се стварно разумеш у то, да ниси прешао на другу страну?

- Нисам бре, шта ме зезате, него кева чита неке новине и уз њих смо добили тај шампон и тако сам запамтио.

За то време ја седим за својим столoм, кобајаги читам књигу, а не могу да их не слушам и безуспешно покушавам да сакријем осмејак... помислих у том тренутку, како је лепо што му је и мајка жива, да гледа сина и да се поноси.

Касније сам чула да је дуго боловала и да су је Драган и Милена пазили до самог краја...

Но да се вратимо на сцену.

Глумци су се већ захуктали и сад су кренуле приче о мору, о рибама, Драган помену да су они купили кућу у неком малом месту на Јадрану, да уживају тамо, без помпе и папараца, уз домаће вино и морску рибу тек изловљену...

Како је причао, могла сам да замислим то место, осетим мирис печене рибе и укус вина, белог...

Филм се наставио, ја сам одстатирала своје, носећи дуго на лицу осмех изазван причама тих градских мангупа који су, иако дубоко у шездесетим, духовити као са двадесет, а захваљујући свом животном искуству, додатно занимљивији и шмекерскији.

Била је то права лекција из живота, пријатељства, ведрине и оптимизма.

Умало да заборавим да сам заправо пошла код фризера, но освестих се и одскакутах Невесињском по нову фризуру која ми је савршено стајала, управо због осмеха који сам понела из Талије.

Било је то једном на Врачару, Талични Гага и његова екипа драга... кад сам на том сету и ја статирала, благо мени.

Чукљеви

            Знам да ћете због овако романтичног наслова одмах пожелети да прочитате ову причу.   

          Волим иначе, ономатопејичност овог нашег дивног језика, ваљда се чује неко "чкљ" кад изађе чукаљ, па се зато тако зове? Тако ми звучи и кашаљ, шамар, лишће, тачно док изговарам те речи, чујем и звуке њиховог дејства у грлу, на лицу или на дрвећу.

            Сутра почињем да радим, након трудничког и породиљског боловања и искоришћеног годишњег одмора,  после непуне 2 године, опет на посао!?

            И о чему размишљам- да понесем чизмице са штиклом у кеси, да до посла дођем у равним удобним, а онда их променим.

            И размишљам даље, зашто смо уопште обувени на послу? Мислим да то није здраво, кад већ радиш у канцеларији, што не би могао да будеш у топлим зепицама, папучама, кломпама или неким сличним, нози пријемчивијим, обувним предметима?

            Зашто наше ноге треба да испаштају, зарад чега? Коме је то важно да се натакнемо на штикле, стиснемо стопала у неприродни положај и набадамо кораке док штиклице одјекују по ходницима и степеништу?

            У реду ми је да се за састанке и изласке из канцеларије обујемо, само кажем да би нам свима било боље кад не бисмо, за почетак, тај притисак стварали својим ногама. Били бисмо и ведрији и опуштенији, кад би нам се и ноге тако осећале. Али не!

            Претпостављам да моја реформа службене обуће неће бити усвојена, док је на власти оваква визија лепоте и моде.

              Штета за наше женске ноге и стопала.

            Јер хоће од те уске обуће да изађу чукљеви. За мене је то недопустиво, али има оних који на ту жртву пристају не би ли изгледали лепше. Тако је и моја другарица згодна, мршава увек била у уским, а високим ципелама, квалитетним, увозним и маркираним, мамила погледе колега и клијената у суду па је завршила на операцији ножних прстију. 

            Питала бих је да ли је вредела та жртва, али сад не могу.

             Јер ми више није другарица.

            Не знам зашто.

            Отишла је са моје свадбе, без поздрава и више је никад нисам ни чула ни видела.
Ово није прича о њој.

            Или можда јесте?