Знао је он да ће га се сетити,
једном, двапут годишње.
На дан његове смрти,
а можда и рођења.
Није о томе уопште бринуо,
кад се у поезију обукао,
анђеоска крила је скинуо.
Видео је живот у мртвим стварима,
а свој је полагано и несвесно убијао,
некад је лудо волео,
ретко безбрижно сањао,
а често се због пошасти овог света,
безглаво, до коске, опијао...
Ишао је и отишао пре времена,
као што добри људи увек чине,
али нас није заувек напустио,
сад нам се смеје и плаче - са висине.
Да ми је мало његовог ока, пре него што се ујутру умије и из њега испере поезију...
Да ми је мало његових усана, где међу зубима држи поезију...
да су ми мало његове руке и ти нокти испод којих расте поезија...
