Нисам је волео.
Не,
Мада нисам могао
да је не волим,
Али нисам умео
да је волим.
Волео бих да
јесам.
Увек ме је разумела,
Слушала и причала
кад треба
Исто тако и ћутала.
Успављивала ме
је својим нежним додирима
Била је у стању
да ме чешка сатима,
Док сам ја у
глави премотавао дане
Уназад и унапред.
Онда бих одједном
нешто прокоментарисао,
А она би се надовезала,
Као да је све
време пратила ток мојих мисли.
Чак и кад није
била поред мене
Некако је осећала
о чему ја причам
И постављала
права питања
Остављајући ме
у чуду.
Јер досад ниједну
такву нисам упознао.
Тако паметну.
Зрелу,
а неозбиљну и
луду.
Увек је разумела,
Чак и кад сам
је замолио да оде.
Није се љутила.
Није плакала.
Нија чак ни ућутала.
Прихватила је
и то
Као све моје
претходне хирове,
Нервозе, мане
И лоше дане.
Рекла је –
Ја сам срећна
што сам
И толико имала.
Познајући тебе,
Невероватно је
да си и оволико издржао.
-
То је она.
Све претвори у нешто позитивно
У свему види само добро
Верује у себе,
Верује у мене,
Ма верује у чуда.
Кажем вам ја – луда!
И отишла је,
У среду.
Београдским таксијем
Са једном торбом
И делом мога срца
За које нисам ни био сигуран да постоји.
Сад га чува и само понекад
До мене стигне ехо откуцаја
Мог сопственог срца
Које је, можда по први пут,
Заиста сигурно
-
У њеним рукама.
Не волим је.
Она то зна.
Али џабе.
Она мене и даље
воли, пише ми песме,
Шаље ми осмехе
и веселе слике
А празнина у
мени расте
И не знам ко
ми више недостаје
Она
Или ја
Онакав какав
сам био са њом
Какав сам био
без ње
Или онакав какав
сам био због ње.
23. јул
2013.
