Не знам како и одакле да
почнем. Прво, ломим се да ли ће ово бити приватно писмо или јавни деманти саме
себе како осећам да би требало? Заправо, не желим да демантујем само да (се)
објасним. Теби.
Anyway (јер не волимо употребу страних речи :р ), имам неутаживу жељу да ти
опишем своја осећања и да те убедим у њихову искреност.
Кад сам писала текст о бившем и срању, заиста сам мислила да ће требати времена
и времена, мереног еонима, да упознам неког ко би иоле завредио моју пажњу.
Али, мораш да ме схватиш, чак и сада, када те имам и знам (I wish it is so!), и
даље понекад посумњам у твоје постојање па се уштинем и протрљам очи. За сваки
случај. Тако је и тада било. Нисам могла ни да претпоставим да особа теби налик
уопште може да обитава на овом свету, а камоли да ћу баш ја имати ту луду срећу
да те сретнем?!! И хвала, овим путем, нашем заједничком пријатељу, без чијег
случајног клика не би било ни нашег „клика“?!
Мислила сам да сам се променила, да нисам способна за емитовање и пријем
оваквих емоција, да сам „отупела“, огуглала, сазрела (!?) и да тако нешто није
могуће. Не код мене такве. Не у 21. веку. Не са данашњим мушкарцима.
А онда ти дођеш, пољуљаш ми концепцију из темеља и што је „најгоре“, ништа ми
то не смета. Сасвим је природно долазио сваки наш корак, сваки додир, сваки
пољубац… све.
Не само да си ми вратио веру у љубав, него и у људе, генерално, а чак, у
тренуцима кад ме привијеш на груди, помислим да је тачна она теорија како су
мушкарац и жена две половине истог бића.[1]
Тако се уклапамо. У савршену слагалицу. У савршену срећу – како каже реклама за
киндер. :)
Размишљала сам да је можда рано да ти овако нешто пишем, но, познајући себе,
знам да се нећу кајати. Што бих свакако чинила да сам се, не дај Боже, сетила
касно (надам се, ипак, да никад неће бити касно… ;) ).
С друге стране, као велики љубитељ лика и дела Мике Антића, често цитирам ону
његову: „Срце се носи јавно.“ Зато ме и није срамота, никада и
ничега, јер све сам то ја и све ће то остати иза мене. Зато и све пишем,
углавном – јавно. Чак и оне дубине које носим у себи, до којих само ретки
допиру, које су само моје, а можда и у делићима срца тих истих ретких, виде се
свакако и овде, између ових ретких редака…
Можда ти, бејбе, тек сад ништа није јасно? ;)
Ипак, сумњам да је тако, јасно је теби то све. И све је јасније и све је лепше.
Пу, пу! – да нас не урекнем.
Ово је само потврда да ето, чак и ја! ;), могу да патим од несигурности јер
моја перфекционистичка нарав, након толико година тражења савршенства, сад има
нови „проблем“, како сачувати/не повредити/не изгубити/не покварити/гајити ово
савршено које ми је већ упало у руке.
У очи.
У срце.
Твоја
Милица
30. септембар 2013.
BelGreat! :)
[1] Аристотел
је веровао да заљубљени деле исту душу смештену у два тела и да су се
захваљујући томе срели и препознали.http://www.lovesensa.rs/print/clanci/psihologija/da-li-zaista-postoji-nasa-druga-polovina
