* * *
I just want to cry myself out...and I mean it, literally...Hoću da se isplačem, da isplačem sebe, da obrišem sebe... Oh, yes I know, it’s all in my head, but it goes straight to the heart, and it hurts, it hurts...Ne mogu...a želim... that’s all I want – not to want you!
Samo jako želim da te ne želim...
„Nedostajaćeš mi!“
„Lažeš, zaspaćeš za minut!“
„Dobro, nedostajaćeš mi minut!...“
And laughing instead of crying...again...and again...
02:08 18.10.2004.
I’m so tired...mrzi me da namestim krevet. He became the most important thing in my life...oh, I was afraid of that...Najviše...Mislim na B. i N....are we friends? Or is it again just my imagination? Volela bih da su tu... to talk with them...like...one noći u Kikindi... I felt real freedom and now I’m captured by my own fears, old fears which I can’t beat... NIKADA?! Hope is all I have... i jutro... valjda će biti pametnije...enough ...konfuzije...Konfučije.
RAD – moram se prepustiti radu da se ne bih prepustila očaju... osećam da bih mogla da sedim ovde do ujutru i da kapljem svoje srce po papiru iznova, pokušavajući da doprem do smisla... za ovih par rečenica zavolela sam ovu hemijsku... hm... ljubav... da je ikad postojala svi bismo bili srećni jer da je ona savršenstvo kakvim je smatramo – jednom rođena nikad ne bi umrla, prestala, nestala... nikada... nema je... završava se noć, a jutro me plaši... ko li ću sutra biti? Da li?
Srđan: Nisu ti javili?
Brain damage is in your head!
Zaboraviti!
Želja je moja!
Da noćas podvučem crtu
i zabranim sebi prelazak preko nje.
Budući veliki karakter-
krupna odluka je doneta!
Lepa je bila ta ljubav...dok nismo u nju involve praviše emocija... apsurd!
02.01.2004.
Znam da me voli i biće tako još dugo, ali on ne voli sebe dovoljno i ne poseduje dovoljno znanja da bi sebi mogao priuštiti da i ja njega volim. Ne smem se zavaravati – nije on za mene. Bolje ništa nego nešto... jer to nešto nije to. Čekam nešto bolje.
Poljupčić! Kako to slatko zvuči!?
Dolazio je...
04.01.2004.
Miris tamjana...te dve reči...dos palavras... u ovoj noći. Ti ne osećaš. Ne zbog daljine, već zbog tišine. Ne čuješ svoju ljubav, a znam da znaš da postoji.
Nije nam suđeno... Ne da Bog. On zna zašto je to tako. A ja te volim. Ipak, ispratiću te iz svog srca. Spakovaću ti pregršt svojih poljubaca u zavežljaj i naramak zagrljaja, nek ti se nađe, za put. Snabdeću te ljubavlju svojom za čitav život, za čitav jedan vek, da obasjava tvoj lik poput oreola, iako si kao i ja, samo smrtni čovek...
Posmrtni marš
Na dan kad je Bog stvarao svetlost
Jedna od ovaca na Božjoj livadi
čupa poljupce sa usana mojih
i ne znam da li želim ili ne
vrištim, ali glasa nema
samo oznojeno telo na posteljini
i uzdah...
Ružan san!
* * *
Već vidim sebe u toj sceni. Razgovorom, više monologom, ti me zauvek odvajaš od sebe. Ustajem naglo. Želim što pre da napustim prostor za koji si me bolom vezao. Trčim ka svetlosti na drugom kraju ulice. Suze me guše iako znam da negde u meni nešto ne želi da plačem. Kidam svoje telo od sila otpora i inercije, jurim vrtoglavo! Lice mi je bledo kao da sam videla duha. Ne! Videla sam leš. Svoj. I njega, dželata koji mi je srce živo izvadio! Bacio ga psima. Oni su ga rastrgli dok si ih ti blago milovao pogledom i meni preporučivao odlazak kod psihologa „ako padnem u depresiju“. Mrtav čovek je mrtav čovek. Više, dalje i dublje od svoje smrti ne može pasti.
* * *
Samoga sebe spoznaćeš samo onda kad ostaneš sam sa sobom. Čovek je društveno biće , ali ono što je u čoveku ne vidi se kad je on u društvu. Izaberi ponekad samoću da te podseti ko si zapravo.
* * *
Kada bi naša ljubav imala ljudski oblik bio bi to žešći invalid.
* * *
Bila sam tvoja ruža. Odbacila sam sve svoje trnje da te ne bih povredila, da bih bila nežna pod tvojim toplim dodirom, ali ti me nisi ubrao, ovlaš si me pogledao i otišao razočaran?!
Bez trnja nisam ona ista. Bez trnja nisam želja. Bez trnja nisam san, nada i čežnja.
Bez trnja ne može do zvezda...
A to je sve što si želeo.
* * *
Znam da je glupo da kažem
i da pomislim nešto ovako,
ali večeras osećam da je to tako:
Ne zaslužujem da budem srećna...
Stoga je moja patnja
svaki put sve veća...
Dok me skroz ne proguta.
Možda tako i treba?!
Bog zna.
* * *
Ne mogu više da živim u svetu večitih spavača!
Hoću da se probudim!
Ti spavaš, a neko drugi misli na mene...
Ne čudim se što tražim odgovor od Boga.
Iznenađena sam što ga dobijam.
Pa, ipak, opet idem protiv Njega.
I još gore,
protiv sebe.
* * *
Čula sam da snaga autosugestije može biti tolika da se čovek može izlečiti od neizlečive bolesti ako to želi dovoljno jako i ako veruje u to. Neke žene koje očajnički žele da postanu majke pomoću autosugestije su čak u stanju da stvore neke simptome trudnoće.
Zašto ja onda ne mogu da umrem kad svom snagom svoje volje želim to?
Dokle sam sebe dovela?!! Krvarim. Bukvalno. Ne može organizam da stvori dovoljnu količinu suza pa pucaju kapilari u očima...
SANTANA
I feel easy shaking under my skin.
I want to jump out,
to become free!
Help me!
You know that, as good as he,
he gives life to the music
and you can give it to me.
This night I need space
I want to give myself to your fingers
and let you to take the best of me
like he out of guitar.
I don’t mind even pain,
because beauty is expensive.
Take me,
I’m surrending to your touch
and make place in reality
for this impossible energy
that wants to fly out from me.
Don’t say it’s love –
just play!
МАМУРЛУК
Улазим у ту
већ познату кафану
где само самци долазе.
Још са врата видим
већ позната лица
и идем ка својој
резервисаној столици.
Добро познати шанкер,
остављени очајник,
пита ме, као да не зна:
„Шта ћеш да попијеш?“
Са мојих усана клизи
моја уобичајена реченица:
„Сипај ми дуплу самоћу,
са сузама и ледом.“
Попијем неколико тура
на рачун мог џепа
и увек кад кренем,
појави се газдарица Нада
и части ме са мало утехе
преливене шлагом од снова.
Моји, већ познати кораци,
кад на изласку пређу праг,
осетим невероватну жеђ
и видим, и то дупло,
још увек ми је драг.
* * *
Ноћ. Нешто иза поноћи или пред саму зору. Прво једна, а након ње и друга моја нога напушта кревет. Ходам у сну. Не сањам ништа. Нисам ни заспала. Отварам врата терасе. Или врата собе, која воде на терасу? Или врата која „излазе“ на терасу?
Узимам гранчицу леске. Дижем је испред себе као да хоћу да је учиним светом, да је благословим јер је она заиста посебна. Отпочињем ритуал. Рука у положају сликарске, а опет мало напето, као за пикадо. Крећем: спајам небом звезде, у потрази за загонетним цртежом, као у дечјим часописима. Полако, по непогрешивој интуицији која се однекуд извукла, ето да би била поменута, настају линије, цртице, кругови и мисија је завршена. Спојила сам све звезде које видим и створила портрет на коме би ми и Рембрант позавидео. ¹
Слика је у боји. Јата звезда плету измаглицу. Сфумато техника. Линије нису јасне, али ја добро познајем тај лик. Не, не могу се сетити одакле. Навиру сећања и нестају брзо као слајдови, а ја немам прекидач да их зауставим. Са сигурношћу само констатујем да сам те очи већ негде срела; не знам, можда сам и прстима кроз ту косу пролазила и ко зна, некада, могло би бити...за те сам усне живела?!
Не живи се за нечије усне – промрмљао је глас између жалузина и промаја је залупила врата.
Иди, спавај – рекао је! А ја знам да већ спавам и почињем да сумњам у себе, свеједно, заспаћу још једном. За сваки случај. У супротном, све претходно не би ни било доживљено! Или би било? Или и јесте тако, без обзира на мене?!
1 Извињење уметнику, али он је, у сред стваралачке експресије, први који ми је пао на памет, и једини. Молим га да на то не обраћа пажњу, нека почива у миру.
* * *
Марсу...
Пусти ме да откријем тебе
да будем Господар
и Слуга
љубави твоје
да се смејем заувек
то је све што желим...
Земља 17.04.2003.
* * *
Ти који увек идеализујеш жене
овога пута си затајио
пропустио прилику.
Мене ти је послао Бог
сети се како је све почело –
то само Он уме.
Моја је била улога Месије
требало је да те спасим –
од тебе самог.
Недостајала је твоја вера.
Само то.
О љубави избегавам да говорим
признајем да и не знам шта је.
Наслућујем понекад.
Све је релативно.
Ти не знаш ни толико.
Нека ми Бог опрости
нећу да играм по твојим правилима.
Буди сам.
Остани сам.
Сам.
КОСМОС – Ти и ја
Данас је тај дан – више се не плашим смрти.
Све бих дала за тај непоновљиви осећај:
Пољубац!И тело дрхти!
И време стоји!
Између пара усана управо је преваљен огроман космички простор.
Тај тектонски потрес изненадио је човечанство.
Трајао је трен.
Заголицао дубоко испод коже.
И нестао попут звездане прашине
баш онда када се јавио осећај да је сан ухваћен!
Изненада,
како се десио, тако је и нестао –
додир, страст
или катастрофа у свемиру!?
Ишчекивање не да забораву моћ.
На уснама још су атоми тог последњег нежног трзаја
и мекоће коже са супротне стране усана.
Преврћем облаке и тражим,
претурам по небу,
не бих ли још једном прешла километре
међу планетама,
не бих ли однекуд измамила
„кратки секунд вечности“
надајући се да сам га заслужила.
Сад мењам цео свој живот
за тај Преверов делић вечности,
нестрпљива сам!
Дођи!
Брзином светлости!
Укради тренутак ноћи
кад све на земљи почива,
учини то што пре,
јер горим од жеље да видим свемир у твојим очима.
Зар не схваташ и ти –
за нашу љубав премало је једна галаксија!
* * *
Нама не треба друга шанса.
И њу бисмо упропастили!
Нема никог да дође и каже да је готово.
Ми то себи не смемо да признамо.
Свему је крај – апсурд!
У ствари, само ми смо се завршили.
А ја веровала
да ћемо ходати по води
да ђе нам израсти крила
од чистоте љубави.
Наш свет – само наш!
Живим сад кроз његову апокалипсу –
Наш смак света!
Нема га!
Нема нас!
Ипак, ти и ја постојимо.
Куда све ово води?
Себе се бојимо.
твој 7. грех
Сачуваћу себе за дане које следе
Емоције више немам – тако сам одлучила!
Дугујем ти хвала за бол који ме прочишћава
Ако ми то може бити утеха, знам која сам по реду
Можда ме и не заборавиш. Уосталом, није ни важно.
* * *
Само ми објасни
некако телепатски
како то радиш, завидим ти.
Не мислиш на мене,
не зовеш,
нема те нигде
(не рачунајући мене која сам апсолутно заражена тобом!).
Кад бих ти само украла тај рецепт
и ослободила се.
Не вреди, све је то у мојој глави,
вероватно зато што ја тако хоћу.
* * *
Идем у посету Богу.
Да ме угости
и излечи.
За његовом пуном трпезом,
биће то велика гозба,
глад ће ме заситити.
У Његовој гостинској соби
пробудићу се одморна и нова,
после ноћи на постељи од трња –
тело пуно нежности.
На капији Његовог царства
признаћу да ме жуљају
подарена ми крила.
Он ће ми ћутањем дати највреднији савет.
Упрегнућу себе у Божије кочије
и допутовати у твоје одаје
да бих те даровала.
Уз Божју помоћ,
видећеш колико ти могу донети
и дати...
кад дођем,
празних руку.
* * *
Пред оком представа
На оку завеса
У оку трагедија
Иза ока свршен чин.
* * *
Траг авиона
на небу линија
коначна граница
између тебе и мене
отвори очи
чекам твој последњи поглед
да ти махнем кроз прозор
и одем далеко.
* * *
There’s so much fear
inside of your head
I know I can beat it
just give me yor hand
there’s so much pain
under your skin
I’ll make you get over
if you let me.
There’s so much music
on your finger tips
why don’t you share it
with my smooth lips
there’s so much love
deep in your heart
if you set it free
we’ll never apart…
* * *
You’re going your way
not telling me why
I can’t make you stay
that’s why I cry
you’re going away
saying goodbye
I must let you go
then I will die…
* * *
Извиреш у дубинама себе
гоњен инстинктима слободе
удараш у границе тела
од себе не можеш да одеш.
Суноврат је тежак и болан
разум ти клизи из ока
емоције појеле срце
зјапи рана дубока.
Говориш да си успео
празнина у грудима ствара ехо
остао си без себе у себи
твојим лажима пуца други неко.
Рафална паљба по мом загрљају
за милост преклињем, молим,
од пуцњаве не чујеш ништа
убијаш ме, ја те волим.
среда, 9. јануар 2008.
песме
* * *
Није ово љубав!
Ти си само сплавар
на мутним водама Стикса
што ме носе у сигурну смрт
и само зато што љубим живот
ја хоћу да на сплаву
останем што дуже...
Не, није ово љубав.
Смрт је у ваздуху.
Ускоро стижемо.
Обећао си да ћеш ме спасти.
Поверовала сам,
али цена је велика:
не би ми вредео тај други живот,
ако бих ти продала душу...
Не верујем ти ништа,
ти, поткупљиви створе!
Завеслај јаче!
Хитам у загрљај смрти!
Предај ме њој у руке,
од себе ме спаси.
* * *
Како да те украдем
да бих те покрила собом
и обукла у љубав?
Трнци ми пролазе телом
и као да осећам опет:
бескрупулозни тренуци
нежности и тишине.
Измишљам те...
* * *
Поклањам ти П
П као пољубац
у Пупак
као Прапочетак мене.
7.VII 2004.
...а тада си ми признао
да у мени видиш
нешто свето
иако знаш да сам паганка,
да мој свет има више Богова
и да их све волим,
јер сваки нешто значи.
Жалио си
што ниси један од њих,
али ниси знао
да ја љубав не тражим међу Боговима,
већ међу људима.
Отишао си тако
у незнању
и остао
у мојим молитвама
истим оним Боговима
због којих си отишао.
Од тада мој ореол бледи
и ходам по земљи.
Боса.
Тражим тебе.
И себе.
* * *
У души ми је распеће.
Ти си опрао руке.
Из мојих капље крв,
још топла...
Заковао си ми руке
и срце
за себе,
за увек...
Боли ме,
а волим те!
Не знам зашто.
Питам Бога и тебе.
Обојица ћутите.
Тишина одјекује,
још ме јаче разапиње...
Не престаје да боли,
не престајем да волим...
* * *
Угасићу радио.
Довољан је цвркут птица
поред ове моје буке у глави
од које постепено лудим.
Разбићу мисли чекићем
на милион делића
и сваки ћу још једном да ударим,
само да истерам то зло,
ту мисао
да си ми потребан.
* * *
Понекад те видим
разапетог
попут Исуса,
Непомичан
посматраш Сунце.
Заборављам страх.
Прилазим ти нага.
Тело уз тело.
Губе се контуре.
Ја постајем ти, а ти Бог.
* * *
Видети свет стварно – немогуће...
Бити емотивно женско створење – болно...
Молити за љубав – поражавајуће...
Борити се против себе – исцрпљујуће...
Променити се – тешко...
Убити се – кукавички...
Волети – недефинисано...
Бити вољен – умишљено...
Смејати се – исцељујуће...
Сагледати проблеме – преобимно...
Написати песму – изазовно...
Напити се – привремено...
Бити срећан – заборављено...
Постати луд – спасоносно!
Живим са циљем
да успешно развијем
заметак лудила
у својој глави.
И да се смејем заувек!
* * *
Чезнем да одем на починак,
спустим тело на душек и федере
и ослободим се притиска.
Жмурим и испраћам себе.
Коначно слободна
ја лебдим,
летим кроз простор.
Дан је био сувише дугачак,
једва сам издржала
да не пукнем.
Била сам близу краја
јер сам осећала –
преливам се изван граница тела,
хоћу да исклизнем
кроз сопствене руке,
кроз ноге,
кроз главу.
Као кад дете боји цртеж,
па прелази преко линија.
Не волим да будем спутавана,
чак ни сама собом,
овим глупим обликом,
својим телом.
Напуштам га, зато, ноћу,
да бих ухватила комадић бескраја,
ставила га у недра
и пробудила се насмејана.
Поново у свом телу.
* * *
Сва сећања већ су ишчилела,
ово је последње што памтим:
...твоји образи, као јастуци,
за мене недохватни…
Обукао си заборав до појаса,
даље ниси могао,
Душа ти је незграпна и дивља,
неће да уђе.
Закопчаваш је на силу,
под сопственим страхом од љубави
и мене,
бежиш од нас...
Кад будеш стигао тамо
где не знаш да си пошао,
ми ћемо те и даље вребати,
из неких непознатих људи.
на неким непознатим местима.
Зато те не задржавам.
Иди.
Закључаћу врата за тобом
и наставити да спавам.
* * *
Осећам блискост са странцем.
Непознат човек?
Или га одувек знам?
Тако познате очи.
Продајем себе за један поглед.
Те усне.
Као...
Ниси ти.
Пуши цигарету.
Не зна да сам ту.
Не проговара ни реч,
а чујем –
говори љубав.
Ниси ти.
Сами смо.
На овом истом месту.
Из различитих разлога.
Први пут у животу га видим.
Ишчупаћу срце из груди
да му га дам.
Ниси ти.
* * *
Откинуо си јабуку
из мојих груди,
исекао благим резом.
преполовио је,
испио сок,
извадио семенке,
ускратио живот.
Потом си је вратио на место,
да опет мирише,
мами друге,
привлачи њихове додире,
да јој нико не може одолети.
Не...
Обоје знамо:
никада више,
никога тако,
ја нећу волети.
* * *
Замисли
да целу љубав
проживиш у једном дану:
састанак и растанак,
срећу и бол
и на крају,
све туге
у једну сузу стану.
* * *
ОНОМ КО НИЈЕ ОВДЕ, А УВЕК ЈЕ СВУДА
Мој дух је пре мог живота над Косовом летео,
над мојим гробљем, над мојим пепелом,
још давно кад је у царском Призрену
крв мога оца дошла на свет.
Ко ће ми рећи да на то ја немам право?
Да то није моје?!
Да то није српско?!
Они што су од манастирског камена џамију саградили?!!
Зар они да газе вековно огњиште српско?
Крвљу и сузама брањено и потапано.
Душа српска коју гази туђа нога,
Боже, не дај, Царства ти Твога!
Клечим и молим
хиљадити пут за Косово,
очињег вида се одричем само Косова не!
Прекрстићу се и преклињати,
док телом пролази језа,
молим за Косово –
најскупљу српску реч!
* * *
Тако бих ноћас да се напијем!
Разбијем бар једну чашу,
паднем у севдах
и патим за младошћу
која кроз мене пролази.
Да наручим песму за целу кафану
и без срамоте, пустим и коју сузу.
Мада нисам у том фазону,
признајем, радо бих се вратила
у плусквамперфекат,
давно прошло време.
Свака нота срце цепа
и подсећа на ово сада,
пуст и празан живот.
Свако сам остаје,
тамо где није изабрао да буде.
Ја бих опет као дете плакала,
што нe могу још једном из почетка,
и тако сваки пут!
За све је главни кривац,
негде дубоко у мени,
скривен живац,
емотивац.
* * *
Седим
у ходнику твог живота,
као у чекаоници.
Чекам да ме прозовеш,
да име моје узлети са твојих усана.
Бићу твој пацијент,
јер ти си ме и разболео.
Сигурно ћеш умети да одредиш дијагнозу,
али не и да ме излечиш,
ниси ме баш толико волео!
Тужићу те због непружања прве помоћи,
јер за неке ствари не постоји друга прилика –
једна сам од њих.
* * *
Склизнула је са неба звезда,
као суза што се из ока откине,
не остављајући траг...
Учинила сам оно што ти не смеш:
погледала у себе и признала гласно –
још увек си ми драг.
* * *
Најгоре је
што од почетка знаш
да ће престати
па ипак уђеш
и предаш се,
сваки пут изнова,
док Сизиф у теби не посрне,
а знаш да никад неће...
* * *
Твоје изговарам име,
а немам коме
да одем,
да кажем
и немам више чиме
да волим,
да лажем.
* * *
Што више
и јаче
ка срећи тежим,
она брже
и даље
од мене бежи.
* * *
У срце забоден
као трн испод нокта
болиш
и болиш...
Никад да ме прођеш.
Отровом печеш.
И отровног те волим.
Ако тај трн извадим
жива ће рана остати
и много јаче болети...
Желим престати...
Не више волети...
За М. 13.02.2004.
* * *
Топле руке око врата,
баш ми прија...
Илузија!
Жути лептир на длану,
ничег се не боји...
Не постоји!
Земља зове Марс,
прича свашта...
Машта!
* * *
За Д.
... ниси крив ти, већ ја која размишљам о теби,
налазећи у томе сврху свог постојања у овим сивим данима...
препуштам се идеји и осећају да живим само за тебе и због тебе...
добро је што ти за то не знаш, на тај начин ја чувам своју љубав
и свој живот од извесне пропасти...
још мало... због љубави...
... ниси крив ти, већ ја која волим неузвраћеном љубављу тебе
који си ми даљи сваки пут кад ми се приближиш...напросто зато што у теби нема љубави, жалосна је истина да ти не умеш волети,
ни мене, ни било коју другу...ни себе...
да није тако, били бисмо срећни – обоје...
ипак, људи смо и зато грешимо...овога пута ја се предајем борби за љубав, због љубави...
да ли ћеш икада схватити шта је то?...
* * *
Кад тишина победи
све гласове у мени,
ухвати тренутак,
крени...
Понеси више
од обећања
и дођи.
Чекам,
на мом Острву Бола.
28.03.2004.
* * *
КРУШКЕ ОДЛАЗЕ У РАЈ
У пролеће, кад се природа пробудила,
добила је нежну зелену боју
- пожелео је да је чува.
Ускоро је срамежљиво погледала Сунце
и осмехнула му се
- пожелео је да погледа и њега.
Сунце је приметило њену лепоту
и узвратило јој осмехом
- био је јако љубоморан.
Постидела се, заруменела
и од среће процветала
- пожелео је да је мази.
Свакога дана размењивала је погледе са Сунцем
и њен цвет ширио је диван мирис
- пожелео је да је има!
Дошло је лето и већ је порасла,
опростивши се са цветом,
добијала је свој заносни облик
- више није могао да издржи !!!
Узео је, упркос њеном молећивом погледу...
Сунце је уперило своје зраке ка њему,
узалуд!
Он је желео да утоли своју жеђ.
Желео је да победи своју глад.
Желео је да је проба...
Отворио је уста, затворио очи...
Следећег тренутка бацио је ка небу.
Летела је високо, високо...
скоро до Сунца!
А онда је стрмоглаво пала!
Није се ни осврнуо,
није је ни погледао...
Очекивао је да ће бити слатка и да ће у њој уживати,
први и последњи,
сањао је како га она мека и топла
љуби својим медним уснама.
Надао се да ће га заволети,
као он њу...
Разочарала га је...
Сам је за то крив.
Зато не сме да је погледа.
Убио је своју једину љубав.
Зато што није могао да чека.
Остала је да лежи у трави.
Коначно сама са Сунцем,
али мртва.
Сунце се угасило међу крошњама.
* * *
...и онда се појавиш,
ниоткуда.
...или ти то изађеш из мене саме?
И сваки пут кад си ми потребан
једноставно си ту,
знам.
Увек могу да те потражим,
увек могу и да те нађем,
ако нигде другде,
у себи.
А ти ме чекаш,
да опет заварам твоја осећања,
да ти дам осмех,
наду,
сан...
После побегнем,
нестанем,
заварам траг.
И као да се ништа није десило,
само нам се срца распадају,
комадић по комадић...
Ти си...
Ја не знам!
Дајеш ми снагу и убијаш ме,
у истом трену...
и то што знам да си увек ту за мене,
да ли је то моја слабост или моћ?
* * *
Поново бол!
Бежим из предела снова.
Хаљина ми је предугачка.
Непрестано се саплићем о њу,
али немам снаге да је држим.
Трчим.
Уплакана и боса.
Стопала клизе по росној трави.
Ускоро ће јутро.
Плаши ме.
Сунце ће открити моје лице
и обнажити тугу на њему!
Морам стићи пре свитања!
Силно желим да те загрлим
и да плачем,
да плачем...
Као да земља узмиче под мојим ногама,
што већим корацима грабим,
све си ми даље...
Магла и густо грање
не допуштају ни да наслутим колико још има.
Небо је већ пурпурно,
журим,
сад видим и капију,
пружам руке…
Спашена сам!
Ово је моје уточиште,
мој Врт Окамењених Љубави.
Једино овде,
где је све мртво,
ја се осећам живо.
Тражим тебе,
међу свим тим хладним киповима,
давно заборављеним,
зараслим у коров.
Тражим тебе,
да поново видим у шта сам те претворила,
љубави нељубљена,
сну недосањани,
сузо непресушна...
Једва сам те препознала,
сувише брзо си очврснуо,
као да и сам желиш да постанеш камен...
Груди су ти још увек топле,
на њима грејем дланове,
није ми више хладно...
Да сад можеш да ме видиш!?
Мене и моју голу љубав,
бачену пред тебе,
без имало стида...
Ни толико није остало од мене!
Узалуд, твој поглед је слеђен.
Гребем по твом срцу,
док се није скроз следило,
да осетим мало твог живота,
то последње парче нежности,
да украдем
и сахраним у своје срце,
заједно са њим самим.
Загребала сам површину.
Сићушна кап твоје крви увукла ми се под нокат
са жељом да се ту заувек охлади.
Мој слани поглед милује те последњи пут...
Сунце је на својим плећима
једва донело нови дан;
и овај је тежи од претходног.
У истом тренутку твоје је срце откуцало поноћ
и престало да куца.
Не преостаје ми ништа друго,
осим да се вратим себи,
одакле сам и побегла...
* * *
" У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ "
КАКО ЈЕ УМРЛА МОЈА ПЕСНИЧКА ДУША
Једном је
један песник
жарко желео
да нешто каже.
Али није могао
да нађе праву
и сасвим одговарајућу реч.
Тражио је
по библиотекама,
у сваку је књигу
завиривао
и није да ништа није нашао,
али за њега је све то,
кад се пореди са правом речју,
само прах и пепео.
Цео свој живот
провео је
трагајући за том
једном речју.
Док год је имао имало снаге
упорно је ишао
и тражио је.
Желео је
да бар миран умре.
Али није је нашао,
а умро је.
Његов се дух није никада смирио,
само се преселио
И неприметно ме заробио.
* * *
ВАСКРСЕЊЕ ТЕ ИСТЕ ДУШЕ
И пођох ја
знаним траговима,
истим стопама.
Поћох у лов.
На реч.
Није је било.
А знала сам,
осећала:
ту је негде, близу,
видим њене одсјаје,
неки знак ми даје,
тајне, далеке наговештаје.
Као да лебди
ту нада мном,
као да лута,
игра се са сном.
И нисам је нашла.
Ни одустала нисам.
Корак за кораком...
све је мање било
места за наду.
А онда,
одједном,
кад хтедох
да све заборавим
и да ту мисао заувек затворим...
Она је дошла!
Сама.
Нећу себи опростити
како је раније нисам срела,
како нисам схватила
да је смисао те речи
и важна одлика њена,
у ствари, само
живота сена.
* * *
Дефиниција живота без тебе
Месец шпијунира
Кроз крошњу
Ораха
Улицом одзвања
Звук лаких
корака
Моје је скровиште
Између земље и
облака
Потребан ми је мелем
и хладна облога.
Мисли тумарају
По зидовима
Пустих ходника
Желим побећи
Од овог стања
И облика
Негде у даљини
Цепа се хармоника
Мој живот
Без тебе је
црна хроника.
* * *
УБИСТВО
Однекуд се јављаш,
будиш се лагано.
Васкрсаваш, јача него пре.
И опет ме мучиш
и опет ме кидаш,
без милости!
Не могу издржати
голицаве нити твоје
што ми прсте маме
да оловку узмем.
Јаче је од мене
и што више желим
одупрети се,
јаче ме и стежеш,
а и прсти оловку моју.
И просипам по папиру
читаве универзуме глупости
док ти у мени бујаш
до натприродних граница.
А онда,
кад на час утихну
буре које си у мени покренула,
ја гужвам тај лист хартије
и бацам те у пећ,
песмо моја!
Да одеш у ватри жеља,
одакле си и дошла.
* * *
Петак 13.
Вечерас осећам временску прогнозу:
Променљиво, хладно, тмурно и облачно…
И мада је изнад терасе пун месец,
Овде, унутар мене, још увек је мрачно.
Вечерас некоме не недостајем,
А празнина, без њега, је бескрајна у мени,
Не патим – то не бих била ја!
Између топлог и хладног сам- негдe на 18 степени.
Вечерас због некога излазим на свеж ваздух
Да не направим поплаву у соби,
Насвесно стављам руке на лице…
И гле- кад их склоним: звезде падалице!
Падају одозго, да мени испуне све жеље
И пружам руке да их у недра спустим,
Ал' пеку комшијски ужарени пикавци,
Враћају у стварност. Ја стојим и ћутим.
Вечерас тај неко заборавља да постојим
И негде, у полутами, пали последњу цигарету
И поћи ће на спавање, не знајући да волим
То кестење у његовим очима највише на свету.
* * *
Имам упалу срца.
Мислим да је, можда,
Чак и загнојило.
Ако се инфицира.
Мораће да ми га ампутирају.
Ваљда ће онда мање болети…
Мада, слутим, да ћу тебе,
Кад зарасте рана,
Кад изваде конце,
Слутим да ћу тебе
И без срца волети.
* * *
Научи ме љубав
Нацртај ми срце
И руке до тебе
Страшно дугачке.
Поклони ми загрљај
Угреј пољупцем
И више ништа
Неће бити потребно
Никад више
Јер осмех знам и сама.
* * *
Radio song
Кад нeгде, у том белом свету,
Будеш живео у резиденцији,
Наша ће срца лупати заједно,
На овој истој фреквенцији.
Кад будеш уживао у богатству,
У неким тамо даљинама,
Ипак ће нам душе бити овде,
На истим таласним дужинама.
Кад год да кренеш тамо далеко,
Кад пређеш, између нас, све границе,
Увек ћу ја бити онај “неко”
Са исте радио станице.
Кад остариш и пустиш сузе
Из свог срца, да се осуше на ветру,
Лебдеће љубав ова, твоја и моја,
Као и данас, у истом етру…
* * *
Нешто се десило са мојим животом.
Нешто неочекивано, изненадно, само болно.
Превише болно.
Осећам слабост, без воље да ишта променим.
Слушам шансоне и евергрин.
Пуштам музику да ме убије.
Ионако сам већ мртва изнутра
још само да престане рука да пише
И никакав траг остати неће,
једноставно, ничега неће бити више.
А нисам хтела да пишем о смрти!
Већ о нечему што сам чврсто држала у шаци,
не слутећи да сам ја та која је ухваћена.
Зато, не верујем више никоме и никад.
Чекам...да се снег отопи и да пођем,
назад у онај град у коме је уточиште,
онај град у коме живим неки други живот,
у коме не тугујем...
једини град који ме (још?) није повредио!
А док му се не вратим,
имам жељу да се исплачем,
овде и сада...
* * *
И куда све то води?
Шарени круг се слама.
Тек смо га створили.
Тек га затворили.
Попустила је опна
притиснута силом,
преварена страхом,
пукла је.
Држали смо чврсто
са свих страна,
градили свет
од песка,
од снова.
Један кишовит дан
и нестаје све
као да ничег није било,
а било је.
Као да ту ништа није постојало,
а јесте...
Некада давно,
читав један свет.
* * *
Ти мислиш да знаш ме
чиниш све да се осећам слабом
држиш ме на одстојању
али- држиш ме.
Ти имаш свет у својим рукама
верујеш да моја срећа зависи од тебе
да си ми неопходан
да те волим.
Ти правиш планове за сутра
одређујеш моју улогу
у целом том хаосу
којим ћеш ти владати.
Ти хоћеш да будеш сигуран
заборављајући да будеш добар
ти си поносан на себе
јер све радиш како хоћеш.
Ти ипак мораш да знаш
да не утичеш ни мало
на догађаје који следе
покидали су ти се конци!
То ти ја говорим
видиш да ме не познајеш
ти који све знаш-
ма, не знаш ти ништа!
* * *
Претворићу се у вирус
Ући ћу у твој компјутер
Ти, мој бивши, али геније, полудећеш
Правићеш оне гримасе које говоре
Да не знаш шта да радиш
Све си већ покушао
Постепено ћеш губити разум
А кад коначно прокључаш
(ја, захваљујући теби, знам тај осећај)
Побећи ћу.
Можда кад ти будем на дохват миша
Изгубићу се из твоје мреже
Испарићу као ти из мог живота
Изненадно, неочекивано
Као што је све и почело
А онда ће се
Због поновног прекида са тобом
Догодити „кратки спој“
Још један кабл ће пући
И пашће цео систем
Мога постојања.
Није ово љубав!
Ти си само сплавар
на мутним водама Стикса
што ме носе у сигурну смрт
и само зато што љубим живот
ја хоћу да на сплаву
останем што дуже...
Не, није ово љубав.
Смрт је у ваздуху.
Ускоро стижемо.
Обећао си да ћеш ме спасти.
Поверовала сам,
али цена је велика:
не би ми вредео тај други живот,
ако бих ти продала душу...
Не верујем ти ништа,
ти, поткупљиви створе!
Завеслај јаче!
Хитам у загрљај смрти!
Предај ме њој у руке,
од себе ме спаси.
* * *
Како да те украдем
да бих те покрила собом
и обукла у љубав?
Трнци ми пролазе телом
и као да осећам опет:
бескрупулозни тренуци
нежности и тишине.
Измишљам те...
* * *
Поклањам ти П
П као пољубац
у Пупак
као Прапочетак мене.
7.VII 2004.
...а тада си ми признао
да у мени видиш
нешто свето
иако знаш да сам паганка,
да мој свет има више Богова
и да их све волим,
јер сваки нешто значи.
Жалио си
што ниси један од њих,
али ниси знао
да ја љубав не тражим међу Боговима,
већ међу људима.
Отишао си тако
у незнању
и остао
у мојим молитвама
истим оним Боговима
због којих си отишао.
Од тада мој ореол бледи
и ходам по земљи.
Боса.
Тражим тебе.
И себе.
* * *
У души ми је распеће.
Ти си опрао руке.
Из мојих капље крв,
још топла...
Заковао си ми руке
и срце
за себе,
за увек...
Боли ме,
а волим те!
Не знам зашто.
Питам Бога и тебе.
Обојица ћутите.
Тишина одјекује,
још ме јаче разапиње...
Не престаје да боли,
не престајем да волим...
* * *
Угасићу радио.
Довољан је цвркут птица
поред ове моје буке у глави
од које постепено лудим.
Разбићу мисли чекићем
на милион делића
и сваки ћу још једном да ударим,
само да истерам то зло,
ту мисао
да си ми потребан.
* * *
Понекад те видим
разапетог
попут Исуса,
Непомичан
посматраш Сунце.
Заборављам страх.
Прилазим ти нага.
Тело уз тело.
Губе се контуре.
Ја постајем ти, а ти Бог.
* * *
Видети свет стварно – немогуће...
Бити емотивно женско створење – болно...
Молити за љубав – поражавајуће...
Борити се против себе – исцрпљујуће...
Променити се – тешко...
Убити се – кукавички...
Волети – недефинисано...
Бити вољен – умишљено...
Смејати се – исцељујуће...
Сагледати проблеме – преобимно...
Написати песму – изазовно...
Напити се – привремено...
Бити срећан – заборављено...
Постати луд – спасоносно!
Живим са циљем
да успешно развијем
заметак лудила
у својој глави.
И да се смејем заувек!
* * *
Чезнем да одем на починак,
спустим тело на душек и федере
и ослободим се притиска.
Жмурим и испраћам себе.
Коначно слободна
ја лебдим,
летим кроз простор.
Дан је био сувише дугачак,
једва сам издржала
да не пукнем.
Била сам близу краја
јер сам осећала –
преливам се изван граница тела,
хоћу да исклизнем
кроз сопствене руке,
кроз ноге,
кроз главу.
Као кад дете боји цртеж,
па прелази преко линија.
Не волим да будем спутавана,
чак ни сама собом,
овим глупим обликом,
својим телом.
Напуштам га, зато, ноћу,
да бих ухватила комадић бескраја,
ставила га у недра
и пробудила се насмејана.
Поново у свом телу.
* * *
Сва сећања већ су ишчилела,
ово је последње што памтим:
...твоји образи, као јастуци,
за мене недохватни…
Обукао си заборав до појаса,
даље ниси могао,
Душа ти је незграпна и дивља,
неће да уђе.
Закопчаваш је на силу,
под сопственим страхом од љубави
и мене,
бежиш од нас...
Кад будеш стигао тамо
где не знаш да си пошао,
ми ћемо те и даље вребати,
из неких непознатих људи.
на неким непознатим местима.
Зато те не задржавам.
Иди.
Закључаћу врата за тобом
и наставити да спавам.
* * *
Осећам блискост са странцем.
Непознат човек?
Или га одувек знам?
Тако познате очи.
Продајем себе за један поглед.
Те усне.
Као...
Ниси ти.
Пуши цигарету.
Не зна да сам ту.
Не проговара ни реч,
а чујем –
говори љубав.
Ниси ти.
Сами смо.
На овом истом месту.
Из различитих разлога.
Први пут у животу га видим.
Ишчупаћу срце из груди
да му га дам.
Ниси ти.
* * *
Откинуо си јабуку
из мојих груди,
исекао благим резом.
преполовио је,
испио сок,
извадио семенке,
ускратио живот.
Потом си је вратио на место,
да опет мирише,
мами друге,
привлачи њихове додире,
да јој нико не може одолети.
Не...
Обоје знамо:
никада више,
никога тако,
ја нећу волети.
* * *
Замисли
да целу љубав
проживиш у једном дану:
састанак и растанак,
срећу и бол
и на крају,
све туге
у једну сузу стану.
* * *
ОНОМ КО НИЈЕ ОВДЕ, А УВЕК ЈЕ СВУДА
Мој дух је пре мог живота над Косовом летео,
над мојим гробљем, над мојим пепелом,
још давно кад је у царском Призрену
крв мога оца дошла на свет.
Ко ће ми рећи да на то ја немам право?
Да то није моје?!
Да то није српско?!
Они што су од манастирског камена џамију саградили?!!
Зар они да газе вековно огњиште српско?
Крвљу и сузама брањено и потапано.
Душа српска коју гази туђа нога,
Боже, не дај, Царства ти Твога!
Клечим и молим
хиљадити пут за Косово,
очињег вида се одричем само Косова не!
Прекрстићу се и преклињати,
док телом пролази језа,
молим за Косово –
најскупљу српску реч!
* * *
Тако бих ноћас да се напијем!
Разбијем бар једну чашу,
паднем у севдах
и патим за младошћу
која кроз мене пролази.
Да наручим песму за целу кафану
и без срамоте, пустим и коју сузу.
Мада нисам у том фазону,
признајем, радо бих се вратила
у плусквамперфекат,
давно прошло време.
Свака нота срце цепа
и подсећа на ово сада,
пуст и празан живот.
Свако сам остаје,
тамо где није изабрао да буде.
Ја бих опет као дете плакала,
што нe могу још једном из почетка,
и тако сваки пут!
За све је главни кривац,
негде дубоко у мени,
скривен живац,
емотивац.
* * *
Седим
у ходнику твог живота,
као у чекаоници.
Чекам да ме прозовеш,
да име моје узлети са твојих усана.
Бићу твој пацијент,
јер ти си ме и разболео.
Сигурно ћеш умети да одредиш дијагнозу,
али не и да ме излечиш,
ниси ме баш толико волео!
Тужићу те због непружања прве помоћи,
јер за неке ствари не постоји друга прилика –
једна сам од њих.
* * *
Склизнула је са неба звезда,
као суза што се из ока откине,
не остављајући траг...
Учинила сам оно што ти не смеш:
погледала у себе и признала гласно –
још увек си ми драг.
* * *
Најгоре је
што од почетка знаш
да ће престати
па ипак уђеш
и предаш се,
сваки пут изнова,
док Сизиф у теби не посрне,
а знаш да никад неће...
* * *
Твоје изговарам име,
а немам коме
да одем,
да кажем
и немам више чиме
да волим,
да лажем.
* * *
Што више
и јаче
ка срећи тежим,
она брже
и даље
од мене бежи.
* * *
У срце забоден
као трн испод нокта
болиш
и болиш...
Никад да ме прођеш.
Отровом печеш.
И отровног те волим.
Ако тај трн извадим
жива ће рана остати
и много јаче болети...
Желим престати...
Не више волети...
За М. 13.02.2004.
* * *
Топле руке око врата,
баш ми прија...
Илузија!
Жути лептир на длану,
ничег се не боји...
Не постоји!
Земља зове Марс,
прича свашта...
Машта!
* * *
За Д.
... ниси крив ти, већ ја која размишљам о теби,
налазећи у томе сврху свог постојања у овим сивим данима...
препуштам се идеји и осећају да живим само за тебе и због тебе...
добро је што ти за то не знаш, на тај начин ја чувам своју љубав
и свој живот од извесне пропасти...
још мало... због љубави...
... ниси крив ти, већ ја која волим неузвраћеном љубављу тебе
који си ми даљи сваки пут кад ми се приближиш...напросто зато што у теби нема љубави, жалосна је истина да ти не умеш волети,
ни мене, ни било коју другу...ни себе...
да није тако, били бисмо срећни – обоје...
ипак, људи смо и зато грешимо...овога пута ја се предајем борби за љубав, због љубави...
да ли ћеш икада схватити шта је то?...
* * *
Кад тишина победи
све гласове у мени,
ухвати тренутак,
крени...
Понеси више
од обећања
и дођи.
Чекам,
на мом Острву Бола.
28.03.2004.
* * *
КРУШКЕ ОДЛАЗЕ У РАЈ
У пролеће, кад се природа пробудила,
добила је нежну зелену боју
- пожелео је да је чува.
Ускоро је срамежљиво погледала Сунце
и осмехнула му се
- пожелео је да погледа и њега.
Сунце је приметило њену лепоту
и узвратило јој осмехом
- био је јако љубоморан.
Постидела се, заруменела
и од среће процветала
- пожелео је да је мази.
Свакога дана размењивала је погледе са Сунцем
и њен цвет ширио је диван мирис
- пожелео је да је има!
Дошло је лето и већ је порасла,
опростивши се са цветом,
добијала је свој заносни облик
- више није могао да издржи !!!
Узео је, упркос њеном молећивом погледу...
Сунце је уперило своје зраке ка њему,
узалуд!
Он је желео да утоли своју жеђ.
Желео је да победи своју глад.
Желео је да је проба...
Отворио је уста, затворио очи...
Следећег тренутка бацио је ка небу.
Летела је високо, високо...
скоро до Сунца!
А онда је стрмоглаво пала!
Није се ни осврнуо,
није је ни погледао...
Очекивао је да ће бити слатка и да ће у њој уживати,
први и последњи,
сањао је како га она мека и топла
љуби својим медним уснама.
Надао се да ће га заволети,
као он њу...
Разочарала га је...
Сам је за то крив.
Зато не сме да је погледа.
Убио је своју једину љубав.
Зато што није могао да чека.
Остала је да лежи у трави.
Коначно сама са Сунцем,
али мртва.
Сунце се угасило међу крошњама.
* * *
...и онда се појавиш,
ниоткуда.
...или ти то изађеш из мене саме?
И сваки пут кад си ми потребан
једноставно си ту,
знам.
Увек могу да те потражим,
увек могу и да те нађем,
ако нигде другде,
у себи.
А ти ме чекаш,
да опет заварам твоја осећања,
да ти дам осмех,
наду,
сан...
После побегнем,
нестанем,
заварам траг.
И као да се ништа није десило,
само нам се срца распадају,
комадић по комадић...
Ти си...
Ја не знам!
Дајеш ми снагу и убијаш ме,
у истом трену...
и то што знам да си увек ту за мене,
да ли је то моја слабост или моћ?
* * *
Поново бол!
Бежим из предела снова.
Хаљина ми је предугачка.
Непрестано се саплићем о њу,
али немам снаге да је држим.
Трчим.
Уплакана и боса.
Стопала клизе по росној трави.
Ускоро ће јутро.
Плаши ме.
Сунце ће открити моје лице
и обнажити тугу на њему!
Морам стићи пре свитања!
Силно желим да те загрлим
и да плачем,
да плачем...
Као да земља узмиче под мојим ногама,
што већим корацима грабим,
све си ми даље...
Магла и густо грање
не допуштају ни да наслутим колико још има.
Небо је већ пурпурно,
журим,
сад видим и капију,
пружам руке…
Спашена сам!
Ово је моје уточиште,
мој Врт Окамењених Љубави.
Једино овде,
где је све мртво,
ја се осећам живо.
Тражим тебе,
међу свим тим хладним киповима,
давно заборављеним,
зараслим у коров.
Тражим тебе,
да поново видим у шта сам те претворила,
љубави нељубљена,
сну недосањани,
сузо непресушна...
Једва сам те препознала,
сувише брзо си очврснуо,
као да и сам желиш да постанеш камен...
Груди су ти још увек топле,
на њима грејем дланове,
није ми више хладно...
Да сад можеш да ме видиш!?
Мене и моју голу љубав,
бачену пред тебе,
без имало стида...
Ни толико није остало од мене!
Узалуд, твој поглед је слеђен.
Гребем по твом срцу,
док се није скроз следило,
да осетим мало твог живота,
то последње парче нежности,
да украдем
и сахраним у своје срце,
заједно са њим самим.
Загребала сам површину.
Сићушна кап твоје крви увукла ми се под нокат
са жељом да се ту заувек охлади.
Мој слани поглед милује те последњи пут...
Сунце је на својим плећима
једва донело нови дан;
и овај је тежи од претходног.
У истом тренутку твоје је срце откуцало поноћ
и престало да куца.
Не преостаје ми ништа друго,
осим да се вратим себи,
одакле сам и побегла...
* * *
" У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ "
КАКО ЈЕ УМРЛА МОЈА ПЕСНИЧКА ДУША
Једном је
један песник
жарко желео
да нешто каже.
Али није могао
да нађе праву
и сасвим одговарајућу реч.
Тражио је
по библиотекама,
у сваку је књигу
завиривао
и није да ништа није нашао,
али за њега је све то,
кад се пореди са правом речју,
само прах и пепео.
Цео свој живот
провео је
трагајући за том
једном речју.
Док год је имао имало снаге
упорно је ишао
и тражио је.
Желео је
да бар миран умре.
Али није је нашао,
а умро је.
Његов се дух није никада смирио,
само се преселио
И неприметно ме заробио.
* * *
ВАСКРСЕЊЕ ТЕ ИСТЕ ДУШЕ
И пођох ја
знаним траговима,
истим стопама.
Поћох у лов.
На реч.
Није је било.
А знала сам,
осећала:
ту је негде, близу,
видим њене одсјаје,
неки знак ми даје,
тајне, далеке наговештаје.
Као да лебди
ту нада мном,
као да лута,
игра се са сном.
И нисам је нашла.
Ни одустала нисам.
Корак за кораком...
све је мање било
места за наду.
А онда,
одједном,
кад хтедох
да све заборавим
и да ту мисао заувек затворим...
Она је дошла!
Сама.
Нећу себи опростити
како је раније нисам срела,
како нисам схватила
да је смисао те речи
и важна одлика њена,
у ствари, само
живота сена.
* * *
Дефиниција живота без тебе
Месец шпијунира
Кроз крошњу
Ораха
Улицом одзвања
Звук лаких
корака
Моје је скровиште
Између земље и
облака
Потребан ми је мелем
и хладна облога.
Мисли тумарају
По зидовима
Пустих ходника
Желим побећи
Од овог стања
И облика
Негде у даљини
Цепа се хармоника
Мој живот
Без тебе је
црна хроника.
* * *
УБИСТВО
Однекуд се јављаш,
будиш се лагано.
Васкрсаваш, јача него пре.
И опет ме мучиш
и опет ме кидаш,
без милости!
Не могу издржати
голицаве нити твоје
што ми прсте маме
да оловку узмем.
Јаче је од мене
и што више желим
одупрети се,
јаче ме и стежеш,
а и прсти оловку моју.
И просипам по папиру
читаве универзуме глупости
док ти у мени бујаш
до натприродних граница.
А онда,
кад на час утихну
буре које си у мени покренула,
ја гужвам тај лист хартије
и бацам те у пећ,
песмо моја!
Да одеш у ватри жеља,
одакле си и дошла.
* * *
Петак 13.
Вечерас осећам временску прогнозу:
Променљиво, хладно, тмурно и облачно…
И мада је изнад терасе пун месец,
Овде, унутар мене, још увек је мрачно.
Вечерас некоме не недостајем,
А празнина, без њега, је бескрајна у мени,
Не патим – то не бих била ја!
Између топлог и хладног сам- негдe на 18 степени.
Вечерас због некога излазим на свеж ваздух
Да не направим поплаву у соби,
Насвесно стављам руке на лице…
И гле- кад их склоним: звезде падалице!
Падају одозго, да мени испуне све жеље
И пружам руке да их у недра спустим,
Ал' пеку комшијски ужарени пикавци,
Враћају у стварност. Ја стојим и ћутим.
Вечерас тај неко заборавља да постојим
И негде, у полутами, пали последњу цигарету
И поћи ће на спавање, не знајући да волим
То кестење у његовим очима највише на свету.
* * *
Имам упалу срца.
Мислим да је, можда,
Чак и загнојило.
Ако се инфицира.
Мораће да ми га ампутирају.
Ваљда ће онда мање болети…
Мада, слутим, да ћу тебе,
Кад зарасте рана,
Кад изваде конце,
Слутим да ћу тебе
И без срца волети.
* * *
Научи ме љубав
Нацртај ми срце
И руке до тебе
Страшно дугачке.
Поклони ми загрљај
Угреј пољупцем
И више ништа
Неће бити потребно
Никад више
Јер осмех знам и сама.
* * *
Radio song
Кад нeгде, у том белом свету,
Будеш живео у резиденцији,
Наша ће срца лупати заједно,
На овој истој фреквенцији.
Кад будеш уживао у богатству,
У неким тамо даљинама,
Ипак ће нам душе бити овде,
На истим таласним дужинама.
Кад год да кренеш тамо далеко,
Кад пређеш, између нас, све границе,
Увек ћу ја бити онај “неко”
Са исте радио станице.
Кад остариш и пустиш сузе
Из свог срца, да се осуше на ветру,
Лебдеће љубав ова, твоја и моја,
Као и данас, у истом етру…
* * *
Нешто се десило са мојим животом.
Нешто неочекивано, изненадно, само болно.
Превише болно.
Осећам слабост, без воље да ишта променим.
Слушам шансоне и евергрин.
Пуштам музику да ме убије.
Ионако сам већ мртва изнутра
још само да престане рука да пише
И никакав траг остати неће,
једноставно, ничега неће бити више.
А нисам хтела да пишем о смрти!
Већ о нечему што сам чврсто држала у шаци,
не слутећи да сам ја та која је ухваћена.
Зато, не верујем више никоме и никад.
Чекам...да се снег отопи и да пођем,
назад у онај град у коме је уточиште,
онај град у коме живим неки други живот,
у коме не тугујем...
једини град који ме (још?) није повредио!
А док му се не вратим,
имам жељу да се исплачем,
овде и сада...
* * *
И куда све то води?
Шарени круг се слама.
Тек смо га створили.
Тек га затворили.
Попустила је опна
притиснута силом,
преварена страхом,
пукла је.
Држали смо чврсто
са свих страна,
градили свет
од песка,
од снова.
Један кишовит дан
и нестаје све
као да ничег није било,
а било је.
Као да ту ништа није постојало,
а јесте...
Некада давно,
читав један свет.
* * *
Ти мислиш да знаш ме
чиниш све да се осећам слабом
држиш ме на одстојању
али- држиш ме.
Ти имаш свет у својим рукама
верујеш да моја срећа зависи од тебе
да си ми неопходан
да те волим.
Ти правиш планове за сутра
одређујеш моју улогу
у целом том хаосу
којим ћеш ти владати.
Ти хоћеш да будеш сигуран
заборављајући да будеш добар
ти си поносан на себе
јер све радиш како хоћеш.
Ти ипак мораш да знаш
да не утичеш ни мало
на догађаје који следе
покидали су ти се конци!
То ти ја говорим
видиш да ме не познајеш
ти који све знаш-
ма, не знаш ти ништа!
* * *
Претворићу се у вирус
Ући ћу у твој компјутер
Ти, мој бивши, али геније, полудећеш
Правићеш оне гримасе које говоре
Да не знаш шта да радиш
Све си већ покушао
Постепено ћеш губити разум
А кад коначно прокључаш
(ја, захваљујући теби, знам тај осећај)
Побећи ћу.
Можда кад ти будем на дохват миша
Изгубићу се из твоје мреже
Испарићу као ти из мог живота
Изненадно, неочекивано
Као што је све и почело
А онда ће се
Због поновног прекида са тобом
Догодити „кратки спој“
Још један кабл ће пући
И пашће цео систем
Мога постојања.
Teorija crnih rupa
Teorija crnih rupa
Odavno sam na pragu ovog saznanja, ali sam čekala pravi trenutak da ovo otkriće podelim sa čovečanstvom. Radi se, naime, o kosmičkoj pojavi za koju je ustaljen naziv crna rupa . Nakon mnogobrojnih istraživanja i empirijski potvrđenih hipoteza, konačno je u mojim rukama rešenje koje ću vam upravo predočiti.
Sve je počelo još one 2001. godine, prve godine ovog milenijuma kada su astrofizički uticaji doveli do apokaliptične modifikacije mog zivota. Tada je narušena ravnoteža u svemiru i gravitacija je na kratko promenila smer i snagu svoga dejstva ; na kratko, ali sasvim dovoljno da se u sklopu slučajnih okolnosti (drugačije i ne postoje) dogodi privlačenje između dva bića : subjekta A (Nikola Gavrilović) i subjekta B (Milica Ž. Marković).
Novonastalu (izrazito komleksnu) prirodnu pojavu definisaćemo kao - ljubav. Ova pojava se dalje razvijala, u sopstvenim uslovima, bez katalizatora, uz potrošnju svoje vlastite energije, ali uz prisustvo strasti u vidu enzima, dajući pri tom kao rezultat još neviđenu količinu retke supstancije koju nazivamo sreća.
Međutim, sa završetkom kosmičkih poremećaja tj. sa njihovim otklanjanjem od strane Moćne Sudbine i ovaj eksperiment se približio kraju. Na žalost, štetne posledice se nisu mogle predvideti te je ceo postupak dao kontraprodukte : jedinjenje bola i tuge i mali procenat poštovanja i sećanja.
Asistenti na projektu su jedino uspeli da izoluju virus zaborava tako da je ono što je preživelo ogled sačuvano od njegovog uticaja, kao i od melanholije i kajanja.
Problem se ipak nastavljao.
U subjektu B, nakon raspada ljubavi na izotope, došlo je do neočekivane reakcije jer je u toku procesa, sa subjekta A na ovaj subjekt prešla cela količina bola uprkos jakim kovalentnim vezama.
Subjekt B je u par navrata podvrgnut zračenju od strane subjekta A i drugih njemu sličnih subjekata, ali bezuspešno, bol je ostajao.
Zato je subjekt B svoj život nastavio iza kristalnih rešetaka koje je sam postavio, ne sluteći da je u njemu i dalje, nekontrolisana epidemija emocija.
Nakon izvesnog vremena uočeno je da subjekt B oseća nedostatak subjekta A kao svoj lični, fizički, nedostatak ; kao nepopunjen prazan prostor u svom postojanju.
Paralela sa crnim rupama javila se kad je razrešen sistem osećanja u subjektu B.
Utvrđeno je da ovaj subjekt sam sebe uništava, crpeći deo po deo svog bića, u različitim vremenskim intervalima kad dođe do napada usled želje za subjektom A. Ako se u subjektu B ove promene budu odvijale istim tempom, uskoro ćemo dobiti evidentnu potvrdu moje teorije :
« Praznina koja raste na štetu onog bića u kome je nastala preti da se proširi i na njegovu okolinu, obrnuto proporcionalno želji te okoline da prazninu popuni – što je uzrok nastanka crnih rupa, a direktno sledi iz aksioma – Za ljubav je potrebno dvoje, a pored toga dokazuje da i dve poznate mogu dati neizvestan rezultat (?!) «
Grafik funkcije : f = ( ) B --> A
Ljubav subjekta A prema subjektu B
+ ∞ y
najviše
na svetu celom
beskrajno
do neba
puno
više
dovoljno
srednje
x
malo
0
02.08. 13.08. 25.08. 31.10. 21.04. + ∞
t= 2001.g., 2003.g...
Uprkos prvobitnim oscilacijama poslednja merenja dokazuju da se vrednost funkcije konstantno nalazi na podeoku « najviše na svetu celom », što se uzima kao srednja vrednost iako nije poznato da je ikad izmerena
veća količina promenljive .
Zaključak : promenljiva --> y = ljubav ; u ovom slučaju postala je konstanta ; istraživanja ne predviđaju da će ona ikada biti ugrožena, čak postoji tendencija da sa protekom promenljive t, x= vreme, dođe do njenog rasta.
Autor Teorije crnih rupa
Milica Ž. Marković
Novi Sad, 2003.
Odavno sam na pragu ovog saznanja, ali sam čekala pravi trenutak da ovo otkriće podelim sa čovečanstvom. Radi se, naime, o kosmičkoj pojavi za koju je ustaljen naziv crna rupa . Nakon mnogobrojnih istraživanja i empirijski potvrđenih hipoteza, konačno je u mojim rukama rešenje koje ću vam upravo predočiti.
Sve je počelo još one 2001. godine, prve godine ovog milenijuma kada su astrofizički uticaji doveli do apokaliptične modifikacije mog zivota. Tada je narušena ravnoteža u svemiru i gravitacija je na kratko promenila smer i snagu svoga dejstva ; na kratko, ali sasvim dovoljno da se u sklopu slučajnih okolnosti (drugačije i ne postoje) dogodi privlačenje između dva bića : subjekta A (Nikola Gavrilović) i subjekta B (Milica Ž. Marković).
Novonastalu (izrazito komleksnu) prirodnu pojavu definisaćemo kao - ljubav. Ova pojava se dalje razvijala, u sopstvenim uslovima, bez katalizatora, uz potrošnju svoje vlastite energije, ali uz prisustvo strasti u vidu enzima, dajući pri tom kao rezultat još neviđenu količinu retke supstancije koju nazivamo sreća.
Međutim, sa završetkom kosmičkih poremećaja tj. sa njihovim otklanjanjem od strane Moćne Sudbine i ovaj eksperiment se približio kraju. Na žalost, štetne posledice se nisu mogle predvideti te je ceo postupak dao kontraprodukte : jedinjenje bola i tuge i mali procenat poštovanja i sećanja.
Asistenti na projektu su jedino uspeli da izoluju virus zaborava tako da je ono što je preživelo ogled sačuvano od njegovog uticaja, kao i od melanholije i kajanja.
Problem se ipak nastavljao.
U subjektu B, nakon raspada ljubavi na izotope, došlo je do neočekivane reakcije jer je u toku procesa, sa subjekta A na ovaj subjekt prešla cela količina bola uprkos jakim kovalentnim vezama.
Subjekt B je u par navrata podvrgnut zračenju od strane subjekta A i drugih njemu sličnih subjekata, ali bezuspešno, bol je ostajao.
Zato je subjekt B svoj život nastavio iza kristalnih rešetaka koje je sam postavio, ne sluteći da je u njemu i dalje, nekontrolisana epidemija emocija.
Nakon izvesnog vremena uočeno je da subjekt B oseća nedostatak subjekta A kao svoj lični, fizički, nedostatak ; kao nepopunjen prazan prostor u svom postojanju.
Paralela sa crnim rupama javila se kad je razrešen sistem osećanja u subjektu B.
Utvrđeno je da ovaj subjekt sam sebe uništava, crpeći deo po deo svog bića, u različitim vremenskim intervalima kad dođe do napada usled želje za subjektom A. Ako se u subjektu B ove promene budu odvijale istim tempom, uskoro ćemo dobiti evidentnu potvrdu moje teorije :
« Praznina koja raste na štetu onog bića u kome je nastala preti da se proširi i na njegovu okolinu, obrnuto proporcionalno želji te okoline da prazninu popuni – što je uzrok nastanka crnih rupa, a direktno sledi iz aksioma – Za ljubav je potrebno dvoje, a pored toga dokazuje da i dve poznate mogu dati neizvestan rezultat (?!) «
Grafik funkcije : f = ( ) B --> A
Ljubav subjekta A prema subjektu B
+ ∞ y
najviše
na svetu celom
beskrajno
do neba
puno
više
dovoljno
srednje
x
malo
0
02.08. 13.08. 25.08. 31.10. 21.04. + ∞
t= 2001.g., 2003.g...
Uprkos prvobitnim oscilacijama poslednja merenja dokazuju da se vrednost funkcije konstantno nalazi na podeoku « najviše na svetu celom », što se uzima kao srednja vrednost iako nije poznato da je ikad izmerena
veća količina promenljive .
Zaključak : promenljiva --> y = ljubav ; u ovom slučaju postala je konstanta ; istraživanja ne predviđaju da će ona ikada biti ugrožena, čak postoji tendencija da sa protekom promenljive t, x= vreme, dođe do njenog rasta.
Autor Teorije crnih rupa
Milica Ž. Marković
Novi Sad, 2003.
Пријавите се на:
Постови (Atom)