Узми шачицу песка и стави на длан. То сам ја. Кад нема ветра, све је равно и делује тако меко и невино.
У време монсунских киша не личим ни на шта - само те могу прогутати и повући у себе где живо блато прети да те прогута.
Понекад, међутим, нека се моја дина толико подигне ка Сунцу, да изгледа као да плеше. Тад не можеш да одолиш жељи да ме загрлиш и грлиш још дуго...
Кад усхићење прође, проспем се поново на површину и клизим ти међу прстима... Не можеш ме задржати!
Не разумем ни сама зашто? И онда плачем... Вода тада ствара фатаморгану - илузију да ипак има живота у пустињи... и ту се губиш у мени, ја у себи и теби и не знамо више ко је пустиња, а ко у пустињи док нас глас ветра опомиње - човек у пустињи и пустиња у човеку, није исто.
