Знам да ћете због овако романтичног наслова одмах пожелети да прочитате ову причу.
Волим иначе, ономатопејичност овог нашег
дивног језика, ваљда се чује неко "чкљ" кад изађе чукаљ, па се зато
тако зове? Тако ми звучи и кашаљ, шамар, лишће, тачно док изговарам те речи,
чујем и звуке њиховог дејства у грлу, на лицу или на дрвећу.
Сутра
почињем да радим, након трудничког и породиљског боловања и искоришћеног годишњег
одмора, после непуне 2 године, опет на посао!?
И о чему размишљам- да
понесем чизмице са штиклом у кеси, да до посла дођем у равним удобним, а онда
их променим.
И размишљам даље, зашто
смо уопште обувени на послу? Мислим да то није здраво, кад већ радиш у
канцеларији, што не би могао да будеш у топлим зепицама, папучама, кломпама или
неким сличним, нози пријемчивијим, обувним предметима?
Зашто наше
ноге треба да испаштају, зарад чега? Коме је то важно да се натакнемо на штикле,
стиснемо стопала у неприродни положај и набадамо кораке док штиклице одјекују
по ходницима и степеништу?
У реду ми је да се за састанке и изласке из канцеларије
обујемо, само кажем да би нам свима било боље кад не бисмо, за почетак, тај
притисак стварали својим ногама. Били бисмо и ведрији и опуштенији, кад би нам
се и ноге тако осећале. Али не!
Претпостављам да моја реформа службене обуће неће
бити усвојена, док је на власти оваква визија лепоте и моде.
Штета за наше женске
ноге и стопала.
Јер хоће од те уске обуће
да изађу чукљеви. За мене је то недопустиво, али има оних који на ту жртву
пристају не би ли изгледали лепше. Тако је и моја другарица згодна, мршава увек
била у уским, а високим ципелама, квалитетним, увозним и маркираним, мамила
погледе колега и клијената у суду па је завршила на операцији ножних прстију.
Питала бих је да ли је
вредела та жртва, али сад не могу.
Јер ми више није другарица.
Не знам зашто.
Отишла је са моје свадбе, без поздрава и више је никад нисам ни чула
ни видела.
Ово није прича о њој.
Ово није прича о њој.
Или можда јесте?
