Кад затворим очи, у светлом свету иза мојих капака, у најмрклијој тами, осећам све јаче, нема веће среће од здравља и тренутка кад новорођенче први пут удахне и заплаче...
Ново јутро свиће над Србијом... међу шљивама, међу људима на њивама... а на коју страну поглед да се окрене, нигде шљива, људи и њива. Само тмина.
Свуда је сумрак, које год да је доба дана, многим је људима све чешће лепа реч страна. Свако гледа само у себе и своје руке да греје, своје џепове да пуни, није важно што сутра неће имати с ким да се смеје и што му се живот због умишљених брига круни... Полако, као глава шећера у води, зрно по зрно, топи се, нестаје, тај живот због живота који никуд не води, живот човека што се окреће сам око себе, врти се, не престаје... нема милости ни љубави међу ближњима, а права је дрскост тражити је онда и за друге, нема смеха, радости и другарства, сетимо се пријатеља само у временима туге.
Људи корачају тешким корацима, чак су и свецима напрсли ореоли, тешко је гледати понор човечанства, тешко је да се воли... тешко је да се моли. Запитам се тако понекад, кад и моја душа тихо зајечи, зар није могло то да се избегне, да се сва ова тмина спречи? Где је она света светлост, са којом смо сви рођени, која нам је први осмех уцртала на лица, којом смо правим путем вођени? Право смо пошли, али ненадано, са свога смо пута стрмоглаво скренули, да ли је Бог зажмурио, да ли су нас врагови завели... Где су се тада анђели денули?
Ноге су посустале, лица се смрачила, небеса наоблачила... Пустише се наше руке, а развезаше се муке... сад бол расте, све јаче стеже, а молитва још живи, да се тмина у мрак поново свеже.
Једино што још увек чврсто, на овој дрхтавој земљи стоји, то је вера моја, и твоја, да човек храбро корача, да се живота не боји. Да се ухвати у коштац са сваким новим даном, да не посустаје у борби са својом тамном страном, да нађе мир у себи и из њега изроди и мир у свету. Да види срећу у сваком пролећу, извору и свакој птици у лету... Избледела су дечија лица, изгубило мирис цвеће, утихнуле песме птица, угасише се у црквама свеће. А највише боли тишина јер нестаје дечје игре и дечјег смеха, сад су на месту врлина колевке пуне греха. Бију се битке у име новца, у име моћи, у име власти, сад људски живот не значи много, све теже бива сваки од њих спасти. Мајке се не поштују више, синови подижу руку на руке које су их држале и подигле, очеви муче своје кћери, какве су нас то црне клетве стигле?
Љубави све мање има, топлину своју за себе свако себично чува, а зими кад снег завеје и поред најтоплије ватре, кроз срца промаја дува... Тешки се дани нижу, али се брзо и троше, ваљда ће наићи добро кад се потроши све лоше?
Тако ја морам да мислим, да верујем и да се надам, јер колико су ме немири стисли, могу да летим или падам. Нећу дозволити земљи да моје кораке спута, знам да још има светлости која међу нама лута. Треба је препознати, узети и обуздати, научити људе да треба да се поштују, и да се треба у себе уздати. Кад у себи покренемо крила, сваки је врх достижан лако, нема граница срећи, то је заиста тако.
Немојте се плашити неуспеха и неостварених снова, на згаришту сваког пораза исклија победа нова. Ослободите птице у себи, пустите их из трновитих гнезда, нека се вину ка слободи, до неба, до пресветлих звезда!
Јер помрачише се одавно душевне очи муком и метежом који је у свету и нема нам спаса док не посадимо опет добро у себи, пустимо га да никне и обрадујемо му се као сваком мирисном цвету. Опет ће се три прста спојити у један крст, што благосиља смиље и босиље кад израсту из груди, опет ће врлине бити мудрост, достојанство и част, опет ћемо се молити и волети, постати насмејани људи...
У тој нади и вери ја на починак идем, гасим свећу у соби, али не и у себи, молитвом чувам ту светлост за сутра, да ме нико помрачио не би...
Кад затворим очи, у светлом свету иза мојих капака, у најмрклијој тами, осећам још јаче, нема веће среће од здравља и тренутка кад новорођенче први пут удахне и заплаче...
