среда, 12. октобар 2011.

JанаПи СмаПе




Попијем кад пива у кафани
неколико
опет сетим тебе се пута
толико
што године однеле су
време
можда и сетиш некад се
ти мене
да тамбуре умем са окитим
новцем
разменим лажи са и старим пар
ловцем
кренем и кући доба у неко
кораком чини се сам сваким далеко
сама да као од бежим себе
сећа чаша ме на свака тебе
оловно капци су ујутру тешки
Враћам грешци или се опет грешки
понављам у порок сваког бекство дана
и дана има, ми Бога и кафана...

среда, 28. септембар 2011.

Плагијат фалсификата

Mилица у земљи чуда


Двадесет имам година
Много више под ребрима
Трулеж виси на костима
У кожној врећи која је сувише мала.
Сваки трен стеже обруч око мене
Прокључала крв гура се кроз вене
Не могу да поднесем
Плаши ме снага сопственог тела.
Под капцима се распада
Мемљив поглед
Влагом упропаштен
Незадовољан оним што је пред њим.
Љубав је слатка реч
Да бих поверовала у онострано-
Сотона се служи њоме
Сад знам да не постоји.
Иза Сунца ничег нема
Руке падају поред тела
Једна нога другу вуче
Да ли сам кренула или се враћам?
Мој дах ме гуши
Душа ми се убуђала
Речи кроз паучину излазе
Тврдим да нема правде на овом свету.



ЗНАТЕ ЛИ ГДЕ СЕ НАЛАЗИ ЗЕМЉА ЧУДА?


Тврдим да нема правде на овом свету
Речи кроз паучину излазе
Душа ми се убуђала
Мој дах ме гуши
Да ли сам кренула или се враћам?
Једна нога другу вуче
Руке падају поред тела
Иза Сунца ничег нема.
Сад знам да не постоји
Сотона се служи њоме
Да бих поверовала у онострано -
Љубав је слатка реч.
Незадовољан оним што је пред њим
Влагом упропаштен
Мемљив поглед
Под капцима се распада.
Плаши ме снага сопственог тела
Не могу да поднесем
Прокључала крв гура се кроз вене
Сваки трен стеже обруч око мене.
У кожној врећи која је сувише мала
Трулеж виси на костима
Много више под ребрима
Двадесет имам година

среда, 6. април 2011.

Нарасли су нараштаји

Мучи се Сунце да пробије облаке
ових мрачних дана,
и година дугих,
ал' узалуд.
Спустио се мрак на Србијицу,
сама себе не може да види,
где је, шта је?
Историју је заборавила, учи сад неке нове науке,
да би, како кажу, ушла у Јевропу.
А лепо је рекао давно владика:
"..Европа је јерес..А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш." (Свети Владика Николај)
Не вреди. Памћење нам и сећање кратко сеже.
Само нам је мука дуга.
Оде једна.
Дође друга.
Смејемо се,
а све нам је горе,
питамо се да л' је боље ту на земљи,
или негде, тамо горе?
Увек смо ка небесима стремили
стрпљиво чекали Царство небеско,
али вође смо многе променили
сви су се отимали о земаљски престо.

Уморне су наше очи, наше руке, наше душе,
док гледамо непрекидно како нам се куће руше.
Земљотреси и поплаве не могу нам срцу ништа,
ал' остаје кућа наша,
Србијица без огњишта.
Не проклињем и не кунем,
ја да волим само умем,
али кажем, само кажем,
јер не желим да вас лажем:
на младима свет остаје,
због младих се и опстаје
- ко нам је на сенку стао,
увек се и опекао,
- ко Србију нашу мучи,
лекцију ће да научи.
Молиће за опроштаје,
неке нове нараштаје.

Јер се помрачише очи душевне, муком и метежом који је у свету...

Кад затворим очи, у светлом свету иза мојих капака, у најмрклијој тами, осећам све јаче, нема веће среће од здравља и тренутка кад новорођенче први пут удахне и заплаче...
Ново јутро свиће над Србијом... међу шљивама, међу људима на њивама... а на коју страну поглед да се окрене, нигде шљива, људи и њива. Само тмина.
Свуда је сумрак, које год да је доба дана, многим је људима све чешће лепа реч страна. Свако гледа само у себе и своје руке да греје, своје џепове да пуни, није важно што сутра неће имати с ким да се смеје и што му се живот због умишљених брига круни... Полако, као глава шећера у води, зрно по зрно, топи се, нестаје, тај живот због живота који никуд не води, живот човека што се окреће сам око себе, врти се, не престаје... нема милости ни љубави међу ближњима, а права је дрскост тражити је онда и за друге, нема смеха, радости и другарства, сетимо се пријатеља само у временима туге.
Људи корачају тешким корацима, чак су и свецима напрсли ореоли, тешко је гледати понор човечанства, тешко је да се воли... тешко је да се моли. Запитам се тако понекад, кад и моја душа тихо зајечи, зар није могло то да се избегне, да се сва ова тмина спречи? Где је она света светлост, са којом смо сви рођени, која нам је први осмех уцртала на лица, којом смо правим путем вођени? Право смо пошли, али ненадано, са свога смо пута стрмоглаво скренули, да ли је Бог зажмурио, да ли су нас врагови завели... Где су се тада анђели денули?
Ноге су посустале, лица се смрачила, небеса наоблачила... Пустише се наше руке, а развезаше се муке... сад бол расте, све јаче стеже, а молитва још живи, да се тмина у мрак поново свеже.
Једино што још увек чврсто, на овој дрхтавој земљи стоји, то је вера моја, и твоја, да човек храбро корача, да се живота не боји. Да се ухвати у коштац са сваким новим даном, да не посустаје у борби са својом тамном страном, да нађе мир у себи и из њега изроди и мир у свету. Да види срећу у сваком пролећу, извору и свакој птици у лету... Избледела су дечија лица, изгубило мирис цвеће, утихнуле песме птица, угасише се у црквама свеће. А највише боли тишина јер нестаје дечје игре и дечјег смеха, сад су на месту врлина колевке пуне греха. Бију се битке у име новца, у име моћи, у име власти, сад људски живот не значи много, све теже бива сваки од њих спасти. Мајке се не поштују више, синови подижу руку на руке које су их држале и подигле, очеви муче своје кћери, какве су нас то црне клетве стигле?
Љубави све мање има, топлину своју за себе свако себично чува, а зими кад снег завеје и поред најтоплије ватре, кроз срца промаја дува... Тешки се дани нижу, али се брзо и троше, ваљда ће наићи добро кад се потроши све лоше?
Тако ја морам да мислим, да верујем и да се надам, јер колико су ме немири стисли, могу да летим или падам. Нећу дозволити земљи да моје кораке спута, знам да још има светлости која међу нама лута. Треба је препознати, узети и обуздати, научити људе да треба да се поштују, и да се треба у себе уздати. Кад у себи покренемо крила, сваки је врх достижан лако, нема граница срећи, то је заиста тако.
Немојте се плашити неуспеха и неостварених снова, на згаришту сваког пораза исклија победа нова. Ослободите птице у себи, пустите их из трновитих гнезда, нека се вину ка слободи, до неба, до пресветлих звезда!
Јер помрачише се одавно душевне очи муком и метежом који је у свету и нема нам спаса док не посадимо опет добро у себи, пустимо га да никне и обрадујемо му се као сваком мирисном цвету. Опет ће се три прста спојити у један крст, што благосиља смиље и босиље кад израсту из груди, опет ће врлине бити мудрост, достојанство и част, опет ћемо се молити и волети, постати насмејани људи...
У тој нади и вери ја на починак идем, гасим свећу у соби, али не и у себи, молитвом чувам ту светлост за сутра, да ме нико помрачио не би...
Кад затворим очи, у светлом свету иза мојих капака, у најмрклијој тами, осећам још јаче, нема веће среће од здравља и тренутка кад новорођенче први пут удахне и заплаче...