Отишао
је још један господин, бард, велики човек и уметник.
Многи
га ових дана хвале и жале, како то обично бива кад нас неко тако велики напусти
и оде негде, надам се на боље место.
Гледајући
његове филмове и интервјуе протеклог викенда, одлучила сам да забележим и свој
утисак о њему.
Било
је то 2012. године, поранила сам код фризера па седох у оближњи кафић да
попијем кафу и прелистам неки зборник поезије који ми је тог дана поклоњен.
Пошто
сам дођош у Београду, појма нисам имала да је то кафана Талија, стециште врачарских
момака, градских вукова у најбољим годинама.
Двојица
су седела за столом у углу баште и, онако како само они то умеју, шалили су се
на свој рачун, смејали и уживали у животу, заиста се то видело.
А
онда је дошао он.
Висок,
витак, сав у белом, јер лето је, а и лепо му стоји, да се не лажемо. Посебно су
ме одушевиле лепе беле еспадриле на врхунском нивоу спортске елеганције.
Чим
су га видела господа из ћошка, кренула је нека зафрканција:
- О
па, Гаго, па какав то шампон користиш, да није Шаума?!
Каже
Драган, није него Пантен.
- О
па, ти се стварно разумеш у то, да ниси прешао на другу страну?
- Нисам
бре, шта ме зезате, него кева чита неке новине и уз њих смо добили тај шампон и
тако сам запамтио.
За
то време ја седим за својим столoм, кобајаги читам књигу, а не могу да их не
слушам и безуспешно покушавам да сакријем осмејак... помислих у том тренутку,
како је лепо што му је и мајка жива, да гледа сина и да се поноси.
Касније
сам чула да је дуго боловала и да су је Драган и Милена пазили до самог
краја...
Но
да се вратимо на сцену.
Глумци
су се већ захуктали и сад су кренуле приче о мору, о рибама, Драган помену да
су они купили кућу у неком малом месту на Јадрану, да уживају тамо, без помпе и
папараца, уз домаће вино и морску рибу тек изловљену...
Како
је причао, могла сам да замислим то место, осетим мирис печене рибе и укус
вина, белог...
Филм
се наставио, ја сам одстатирала своје, носећи дуго на лицу осмех изазван
причама тих градских мангупа који су, иако дубоко у шездесетим, духовити као са
двадесет, а захваљујући свом животном искуству, додатно занимљивији и
шмекерскији.
Била
је то права лекција из живота, пријатељства, ведрине и оптимизма.
Умало
да заборавим да сам заправо пошла код фризера, но освестих се и одскакутах
Невесињском по нову фризуру која ми је савршено стајала, управо због осмеха
који сам понела из Талије.
Било
је то једном на Врачару, Талични Гага и његова екипа драга... кад сам на том
сету и ја статирала, благо мени.
