Плагијат фалсификата

Жваћем дане
у необичној игри покушаја и покрета
коју зовем живот.
Гризем време
ходам алејом обмана
глума је мој урођени штит.
Неко ми помера речи
смисао је нарушен
фалсификован
правим се да не видим.
Капут преко рамена
рука преко очију
неуспешно спречавање навале емоција.
Следећи корак
гребем по свом лицу
узалуд, маска је срасла.
Преда мном зид
слепа улица поноса
у граду кајања,
улица очаја...


* * *
Људи у граду
Деца на обали
На коју ће страну
Све су већ пробали
Људи су љути
Деца се смеју
Руке су везане
Усне све смеју
Људи се плаше
Деца не одлазе
Прошлост се привиђа
Путеви пролазе
Људи на земљи
Деца са крилима
Пророци говоре –
Реч се обистинила.


* * *
Двадесет имам година
Много више под ребрима
Трулеж виси на костима
У кожној врећи која је сувише мала.
Сваки трен стеже обруч око мене
Прокључала крв гура се кроз вене
Не могу да поднесем
Плаши ме снага сопственог тела.
Под капцима се распада
Мемљив поглед
Влагом упропаштен
Незадовољан оним што је пред њим.
Љубав је слатка реч
Да бих поверовала у онострано-
Сотона се служи њоме
Сад знам да не постоји.
Иза Сунца ничег нема
Руке падају поред тела
Једна нога другу вуче
Да ли сам кренула или се враћам?
Мој дах ме гуши
Душа ми се убуђала
Речи кроз паучину излазе
Тврдим да нема правде на овом свету.

Знате ли где се налази Земља чуда?

Тврдим да нема правде на овом свету
Речи кроз паучину излазе
Душа ми се убуђала
Мој дах ме гуши
Да ли сам кренула или се враћам?
Једна нога другу вуче
Руке падају поред тела
Иза Сунца ничег нема.
Сад знам да не постоји
Сотона се служи њоме
Да бих поверовала у онострано -
Љубав је слатка реч.
Незадовољан оним што је пред њим
Влагом упропаштен
Мемљив поглед
Под капцима се распада.
Плаши ме снага сопственог тела
Не могу да поднесем
Прокључала крв гура се кроз вене
Сваки трен стеже обруч око мене.
У кожној врећи која је сувише мала
Трулеж виси на костима
Много више под ребрима
Двадесет имам година.



* * *
Однекуд из шуме кренули су људи
имају циљ
немој да те чуди.
Прљави путеви воде у град.
Со је разјела асфалт.
Улице као реке
сливају се радници.
Град је пун дима
не видим добро.
Кораци су им брзи.
Нешто их јури.
Нешто их негде чека.
Све то и све више личи на кошницу.
На зујање алергични су посматрачи.
Улазе с циљем да припитоме хаос.
Прашина...
Између једних и других сад нема разлике.
Сци су сада на једносј страни
као племе канибала
алави на своју будућност.
Мисле да она од њих зависи.
Град им лагано прождире душу...

* * *
Било је лепо и лако волети тебе.
Није ни најмање болело.
Јер били смо исти.
А који то смртник не љуби самога себе?
Нашли смо обоје сродну душу
и тако стекли тек само једну,
исту,
недељиву.
Разишли смо се.
Без суза. Без бола.
Штавише – уз осмех,
а од душе свако је задржао пола.
Лутамо сад по овим туђим световима
за који смо жртвовали наш.
Довољно смо били паметни
да схватимо –
за љубав је потребно двоје,
а ми смо били једно.


* * *
Шта се то дешава са мном?
- разум поставља питање.
Срце ћути. Ништа не признаје.
Али осмех... осмех ме издаје.

* * *
Мој поглед на теби
несигуран је окидач.
Емитујем хладноћу
да спречим експлозију.
Ухвати ме за руку
и стави у фрижидер.
Само да ме прође.


* * *
Док стојим заглављена у времену
чекам да без икаквог покрета
сасвим пасивно
пронађем неког.
Неког ко се једног праскозорја
опростио са својима
пошао на пут
носећи у глави, откинут из срца
један једини циљ –
да нађе мене.
Тај што је кренуо
упашће у клопку мојих очекивања,
али биће спреман.
Решен да победи.
Не могу само да сазнам
одакле је започео потрагу,
колико још да чекам?
Мада... имам ја времена.
Време ради за мене – тренутно стоји.
притиснула сам „паузу“.
То је сасвим фер
јер можда је по мене пошао
неко са Маурицијуса
или Нове Гвинеје?


* * *
Ти си превише ја
а Ја постајем све мање ја
и хоћу да будем Ти
да будем ти све.


ПЧЕЛАРСКИ ЦИКЛУС

Не гледам називе станица у пролазу
гледам у кошнице поред пруге
замишљам пчеле у њима
перфектна организација
склад и ред
баш оно што ми недостаје.

Поштовање и страх
покорност и узвишено подаништво
спокојство и умереност
све је то у меду
завидим пчелама.

Наслеђеном послушношћу напуштају кошницу
пажљиво бирају полен
само HACCP квалитет може у ливадски мед.
Багремов је већ друга прича.

Песнику чисте душе из гаравог сокака...

Знао је он да ће га се сетити,
једном, двапут годишње.
На дан његове смрти,
а можда и рођења.

Није о томе уопште бринуо,
кад се у поезију обукао,
анђеоска крила је скинуо.

Видео је живот у мртвим стварима,
а свој је полагано и несвесно убијао,
некад је лудо волео,
ретко безбрижно сањао,
а често се због пошасти овог света,
безглаво, до коске, опијао...

Ишао је и отишао пре времена,
као што добри људи увек чине,
али нас није заувек напустио,
сад нам се смеје и плаче - са висине.

Да ми је мало његовог ока, пре него што се ујутру умије и из њега испере поезију...
Да ми је мало његових усана, где међу зубима држи поезију...
да су ми мало његове руке и ти нокти испод којих расте поезија...