Углавном се дешава да за тог који ти је
екс кажеш и да је „шити“, али у мом случају је другачије, бар овога пута.
Мој бивши је незахвални скот – тако он
себе дефинише. А мени је сродна душа (does that make me ungrateful
bitch, too!?) и један
од ретких људи на овој планети са којим могу сатима да причам, о свему да
причам, о свему да ћутим, да га слушам, мазим, љубим, а да не умем да се на
њега наљутим.
Кажу – заљубљена си. Можда. Али то тако
кажете јер не разумете. Ту се сад опет враћам на своју једноставну формулацију
o међуљудским односима:
Људи су склони да осуђују оно што не разумеју.
Мислим да нисам заљубљена, јер колико се
ја сећам тих неких теоријских претпоставки о суштини заљубљености, то је кад
неког идеализујеш, пре него га сасвим упознаш и онда волиш слику коју имаш о
њему више него њега самог.
Па. Ја овог човека познајем, не колико бих
волела, али довољно да бих га разумела и да бих схватила да ћу га увек волети.
Волећу његов смисао за хумор, волећу његову интелигенцију, волећу његове ретке,
али лепе, изливе емоција између редова, волећу искреност којом ми је рекао да
ме не воли. Зашто би ту ишта било проблематично?
Могуће је да ће после њега, дакле, у овом
сада тренутку и даље, остати празнина, неприступачна за било кога другог, а за
њега увек доступна. Не зато што би он могао да „ме има кад год пожели“, него
зато што желим да зна да на мене може да рачуна и да се ослони било када. У
овом и наредним животима, без изузетка.
Мени је он, иако бивши, и даље остао pretty.
A сад прелазим на онај други део, shitty.
Упознала сам и упознајем многе друге људе,
али нико од њих мом бившем није ни за црно испод нокта, јер у мени не буди ни
делић оних лепих осећања. Вероватно ја нисам нормална пошто бих и сада трампила
све те удвараче, потенцијалне мужеве и очеве своје деце, за оног који ме не
воли, али ме чини тако срећном да ја њега волим. Без обзира да ли би ме икад
оженио и са мном остварио биолошку репродукцију.
Парадокси односa, постојања, карма, шта ли
је?
Углавном, празнина постоји. Искрено,
мислим да је нико никада неће попунити. Не зато што ирационално и слепо тако
верујем, већ зато што познајем себе и као што су многи пре њега оставили овакав
или онакав траг, тако је и он оставио ту празнину, прашину и тишину. То је сад
део мене који мисли да су сви остали shitty и да ће им требати много и много више рада,
труда и залагања да би само провирили у ово срце и потражили неку пуноћу поред
те празнине која влада, која ме обузима сада, али, наравно, не престаје да се
нада...
Београд, 18.08.2013. године
