Квота 6.25

Прогнозирала сам да ми је потребно
шест месеци да те преболим....
ваљда сам се тад још надала
да ћу прво престати да те волим?

Музика моје душе....

Пробуди ме тако твој лик
да не знам где се налазим...
Поплава неких огромних жеља...
У тој се води слабо сналазим.
Док се дан провлачи кроз рупу на небу
где је некад била моја срећна звезда,
ти из мене измамиш божанске ноте
и све птице на свету излете из гнезда.

Шта да помислим о теби, а да није музика?

Ујед у сну боли и на јави

Те ноћи
у сну
на непознатој железничкој станици
напали су ме полицијски пси
дресирани да нањуше дрогу.
На углу су чекали.
Претресли ме.
Никакве опијате нису нашли.
И крв су ми узели
и ништа.
Да су ми само у очи погледали
све би им било јасно.
Од тебе сам зависна.
Хтели би да ме излече?
Камо среће да могу?!

23:50 7.април 2008.

Флешеви неких емоција...шта год то на српском значило?

И песме пишем
само зато
да у њима још задржим дах...
без тебе тако тешко дишем...
боље је да певам.
Само да отерам страх.

* * *
Тих пар центиметара
од твог образа
до твојих усана,
заправо је милион километара
од љубави до пријатељства.

Сваки пољубац пати
што се нашао на погрешном месту,
у право време.

Или се онда и време може назвати погрешним?

Немам одговор, али делујеш на мене тако,
да све осим тебе сматрам изузетно смешним...

Ти си ипак озбиљан, као озбиљна музика,
душу ми плениш...
и само ме пробај мало... више ћеш живот да цениш.

А то, да ти будем пријатељ,
ја стварно хоћу...
И да не престајем да те љубим по цео дан...
посебно ноћу!

БГД, 25. март... 2008.

Заједно у лудости!

С тобом у мом животу
пролеће има смисла,
људи се широко смеју
из очију им сунце вири,
до јуче је ћутало срце
као крошња покисла,
данас с те исте крошње
диван се мирис шири.

Говорим наглас, у себи
молитву и захвалницу
што с тобом у сваком трену
лично присуствујем чуду
неки блесави осмех
непрестано титра на лицу
од оне озбиљне девојке
начинио си дворску луду.

Смејем се сама себи,
смејем се целом свету,
осмехом те дозивам себи
да се церекамо у дуету.

То је једино што се данас
на животном менију нуди
остало су све појели
неки нама страни људи.

Смеј се са мном још данас,
сутра је већ прича друга,
никад не знаш иза ког ћошка,
притајена, опет чека туга...

Београд, 3. април 2008.