Збогом, мој витеже!

Наизглед тврђава неосвојива.
Високи је бедеми штите.
Сви путеви што до ње воде
свежу се наједном у лавиринте.

Вековима јунаке искушава.
Оштра је копља сломила свима.
Неколицина и даље покушава...
Умишљених принчева још има...

Њена гордост невешто сакрива тугу
што у свакој бајци на крају сама остаје...
Не играј се хероја, потражи другу.
Јер праву, баш праву, мене
нико заиста не познаје.

Остави све...

Киша из ока навире
али душу не смирује...
Ти ниси мој...
Топлина која умире
јер те не додирује,
само траг је твој.

Желим твоје руке
и усне да ме љубе...
плашим се...
Препознајем те муке
кад се снови губе,
све нестаје...

Немој опет,
то те молим,
пусти бол да престане.

Ако признам
да те волим,
да л' ће лаж да нестане?

Бојим се да не.
Зато пусти све...