Kill me, honey, and do it fast!

Please, don’t ask about this poem’s meaning,
it would simply ruin everything.
Just, leave it.

If there’s no way to get through
what is the point in being with you?

You hold your shield so close to heart,
I cant’t find a trick to cross that distance,
to make myself an important part,
all I get is your tough resistance...

Maybe I look and dress like I’m strong,
but some things I really can’t fight with,
whatever I do, I think it’s wrong,
’cause it’s ruled simply by my heartbeat.

I can’t control this situation,
that makes me feel so weak and small,
I can only use my imagination,
that’s the place where I could have it all.

Don’t try to understand me,
it’s sometimes hard even to me,
try to be silly, childish and free,
that’s the blessing, you will see.

Keep yourself somewhere around me,
I hope that’s not too much to ask for,
I like the sound and shine of your smiling,
from this life I couldn’t deserve more.

If I’m not so privileged to have you beside me,
as long as this dream could last,
can you do me a final favour-
Kill me, honey, and do it fast!

To B.

24.07.2008.

Oпоравак

Свима онима који су ме волели
хоћу унапред постхумно да се извиним,
за све што сам погрешно рекла,
све што сам намерно прећутала,
све грешке у које сам срљала....

И мене су такви болови болели
јер нисам знала шта да чиним,
само би ми тихо образ опекла,
суза што је туда залутала,
и признала: опет сам забрљала.

Неке се флеке заиста скидају,
али не неким прашком магичним,
са плавим зрнцима или сода ефектом,
без обзира на тврдоћу воде
високу или ниску температуру.

Само тренуци који успомене кидају,
чине их временом мање трагичним,
сваки крај огрну новим почетком,
пусте камење да реком оде
и од њих направи нову скулптуру.

Сасвим тихо неког будућег јутра,
одједном се прозори шире
и сва се врата отварају,
живот је опет добродошао
у напуштено сломљено срце.

Освануло је оно „боље сутра“
осмеси из сваког шапата вире
и врло лако душу очарају,
ко би рекао да је бол прошао-
да опет може да сија Сунце?



23.07.2008.

Песма пијана

Попијем кад пива у кафани
неколико
опет сетим тебе се пута
толико
што године однеле су
време
можда и сетиш некад се
ти мене
да тамбуре умем са окитим
новцем
разменим лажи са и старим пар
ловцем
кренем и кући доба у неко
кораком чини се сам сваким далеко
сама да као од бежим себе
сећа чаша ме на свака тебе
оловно капци су ујутру тешки
Враћам грешци или се опет грешки
понављам у порок сваког бекство дана
и дана има, ми Бога и кафана...