* * *
I just want to cry myself out...and I mean it, literally...Hoću da se isplačem, da isplačem sebe, da obrišem sebe... Oh, yes I know, it’s all in my head, but it goes straight to the heart, and it hurts, it hurts...Ne mogu...a želim... that’s all I want – not to want you!
Samo jako želim da te ne želim...
„Nedostajaćeš mi!“
„Lažeš, zaspaćeš za minut!“
„Dobro, nedostajaćeš mi minut!...“
And laughing instead of crying...again...and again...
02:08 18.10.2004.
I’m so tired...mrzi me da namestim krevet. He became the most important thing in my life...oh, I was afraid of that...Najviše...Mislim na B. i N....are we friends? Or is it again just my imagination? Volela bih da su tu... to talk with them...like...one noći u Kikindi... I felt real freedom and now I’m captured by my own fears, old fears which I can’t beat... NIKADA?! Hope is all I have... i jutro... valjda će biti pametnije...enough ...konfuzije...Konfučije.
RAD – moram se prepustiti radu da se ne bih prepustila očaju... osećam da bih mogla da sedim ovde do ujutru i da kapljem svoje srce po papiru iznova, pokušavajući da doprem do smisla... za ovih par rečenica zavolela sam ovu hemijsku... hm... ljubav... da je ikad postojala svi bismo bili srećni jer da je ona savršenstvo kakvim je smatramo – jednom rođena nikad ne bi umrla, prestala, nestala... nikada... nema je... završava se noć, a jutro me plaši... ko li ću sutra biti? Da li?
Srđan: Nisu ti javili?
Brain damage is in your head!
Zaboraviti!
Želja je moja!
Da noćas podvučem crtu
i zabranim sebi prelazak preko nje.
Budući veliki karakter-
krupna odluka je doneta!
Lepa je bila ta ljubav...dok nismo u nju involve praviše emocija... apsurd!
02.01.2004.
Znam da me voli i biće tako još dugo, ali on ne voli sebe dovoljno i ne poseduje dovoljno znanja da bi sebi mogao priuštiti da i ja njega volim. Ne smem se zavaravati – nije on za mene. Bolje ništa nego nešto... jer to nešto nije to. Čekam nešto bolje.
Poljupčić! Kako to slatko zvuči!?
Dolazio je...
04.01.2004.
Miris tamjana...te dve reči...dos palavras... u ovoj noći. Ti ne osećaš. Ne zbog daljine, već zbog tišine. Ne čuješ svoju ljubav, a znam da znaš da postoji.
Nije nam suđeno... Ne da Bog. On zna zašto je to tako. A ja te volim. Ipak, ispratiću te iz svog srca. Spakovaću ti pregršt svojih poljubaca u zavežljaj i naramak zagrljaja, nek ti se nađe, za put. Snabdeću te ljubavlju svojom za čitav život, za čitav jedan vek, da obasjava tvoj lik poput oreola, iako si kao i ja, samo smrtni čovek...
Posmrtni marš
Na dan kad je Bog stvarao svetlost
Jedna od ovaca na Božjoj livadi
čupa poljupce sa usana mojih
i ne znam da li želim ili ne
vrištim, ali glasa nema
samo oznojeno telo na posteljini
i uzdah...
Ružan san!
* * *
Već vidim sebe u toj sceni. Razgovorom, više monologom, ti me zauvek odvajaš od sebe. Ustajem naglo. Želim što pre da napustim prostor za koji si me bolom vezao. Trčim ka svetlosti na drugom kraju ulice. Suze me guše iako znam da negde u meni nešto ne želi da plačem. Kidam svoje telo od sila otpora i inercije, jurim vrtoglavo! Lice mi je bledo kao da sam videla duha. Ne! Videla sam leš. Svoj. I njega, dželata koji mi je srce živo izvadio! Bacio ga psima. Oni su ga rastrgli dok si ih ti blago milovao pogledom i meni preporučivao odlazak kod psihologa „ako padnem u depresiju“. Mrtav čovek je mrtav čovek. Više, dalje i dublje od svoje smrti ne može pasti.
* * *
Samoga sebe spoznaćeš samo onda kad ostaneš sam sa sobom. Čovek je društveno biće , ali ono što je u čoveku ne vidi se kad je on u društvu. Izaberi ponekad samoću da te podseti ko si zapravo.
* * *
Kada bi naša ljubav imala ljudski oblik bio bi to žešći invalid.
* * *
Bila sam tvoja ruža. Odbacila sam sve svoje trnje da te ne bih povredila, da bih bila nežna pod tvojim toplim dodirom, ali ti me nisi ubrao, ovlaš si me pogledao i otišao razočaran?!
Bez trnja nisam ona ista. Bez trnja nisam želja. Bez trnja nisam san, nada i čežnja.
Bez trnja ne može do zvezda...
A to je sve što si želeo.
* * *
Znam da je glupo da kažem
i da pomislim nešto ovako,
ali večeras osećam da je to tako:
Ne zaslužujem da budem srećna...
Stoga je moja patnja
svaki put sve veća...
Dok me skroz ne proguta.
Možda tako i treba?!
Bog zna.
* * *
Ne mogu više da živim u svetu večitih spavača!
Hoću da se probudim!
Ti spavaš, a neko drugi misli na mene...
Ne čudim se što tražim odgovor od Boga.
Iznenađena sam što ga dobijam.
Pa, ipak, opet idem protiv Njega.
I još gore,
protiv sebe.
* * *
Čula sam da snaga autosugestije može biti tolika da se čovek može izlečiti od neizlečive bolesti ako to želi dovoljno jako i ako veruje u to. Neke žene koje očajnički žele da postanu majke pomoću autosugestije su čak u stanju da stvore neke simptome trudnoće.
Zašto ja onda ne mogu da umrem kad svom snagom svoje volje želim to?
Dokle sam sebe dovela?!! Krvarim. Bukvalno. Ne može organizam da stvori dovoljnu količinu suza pa pucaju kapilari u očima...
SANTANA
I feel easy shaking under my skin.
I want to jump out,
to become free!
Help me!
You know that, as good as he,
he gives life to the music
and you can give it to me.
This night I need space
I want to give myself to your fingers
and let you to take the best of me
like he out of guitar.
I don’t mind even pain,
because beauty is expensive.
Take me,
I’m surrending to your touch
and make place in reality
for this impossible energy
that wants to fly out from me.
Don’t say it’s love –
just play!
МАМУРЛУК
Улазим у ту
већ познату кафану
где само самци долазе.
Још са врата видим
већ позната лица
и идем ка својој
резервисаној столици.
Добро познати шанкер,
остављени очајник,
пита ме, као да не зна:
„Шта ћеш да попијеш?“
Са мојих усана клизи
моја уобичајена реченица:
„Сипај ми дуплу самоћу,
са сузама и ледом.“
Попијем неколико тура
на рачун мог џепа
и увек кад кренем,
појави се газдарица Нада
и части ме са мало утехе
преливене шлагом од снова.
Моји, већ познати кораци,
кад на изласку пређу праг,
осетим невероватну жеђ
и видим, и то дупло,
још увек ми је драг.
* * *
Ноћ. Нешто иза поноћи или пред саму зору. Прво једна, а након ње и друга моја нога напушта кревет. Ходам у сну. Не сањам ништа. Нисам ни заспала. Отварам врата терасе. Или врата собе, која воде на терасу? Или врата која „излазе“ на терасу?
Узимам гранчицу леске. Дижем је испред себе као да хоћу да је учиним светом, да је благословим јер је она заиста посебна. Отпочињем ритуал. Рука у положају сликарске, а опет мало напето, као за пикадо. Крећем: спајам небом звезде, у потрази за загонетним цртежом, као у дечјим часописима. Полако, по непогрешивој интуицији која се однекуд извукла, ето да би била поменута, настају линије, цртице, кругови и мисија је завршена. Спојила сам све звезде које видим и створила портрет на коме би ми и Рембрант позавидео. ¹
Слика је у боји. Јата звезда плету измаглицу. Сфумато техника. Линије нису јасне, али ја добро познајем тај лик. Не, не могу се сетити одакле. Навиру сећања и нестају брзо као слајдови, а ја немам прекидач да их зауставим. Са сигурношћу само констатујем да сам те очи већ негде срела; не знам, можда сам и прстима кроз ту косу пролазила и ко зна, некада, могло би бити...за те сам усне живела?!
Не живи се за нечије усне – промрмљао је глас између жалузина и промаја је залупила врата.
Иди, спавај – рекао је! А ја знам да већ спавам и почињем да сумњам у себе, свеједно, заспаћу још једном. За сваки случај. У супротном, све претходно не би ни било доживљено! Или би било? Или и јесте тако, без обзира на мене?!
1 Извињење уметнику, али он је, у сред стваралачке експресије, први који ми је пао на памет, и једини. Молим га да на то не обраћа пажњу, нека почива у миру.
* * *
Марсу...
Пусти ме да откријем тебе
да будем Господар
и Слуга
љубави твоје
да се смејем заувек
то је све што желим...
Земља 17.04.2003.
* * *
Ти који увек идеализујеш жене
овога пута си затајио
пропустио прилику.
Мене ти је послао Бог
сети се како је све почело –
то само Он уме.
Моја је била улога Месије
требало је да те спасим –
од тебе самог.
Недостајала је твоја вера.
Само то.
О љубави избегавам да говорим
признајем да и не знам шта је.
Наслућујем понекад.
Све је релативно.
Ти не знаш ни толико.
Нека ми Бог опрости
нећу да играм по твојим правилима.
Буди сам.
Остани сам.
Сам.
КОСМОС – Ти и ја
Данас је тај дан – више се не плашим смрти.
Све бих дала за тај непоновљиви осећај:
Пољубац!И тело дрхти!
И време стоји!
Између пара усана управо је преваљен огроман космички простор.
Тај тектонски потрес изненадио је човечанство.
Трајао је трен.
Заголицао дубоко испод коже.
И нестао попут звездане прашине
баш онда када се јавио осећај да је сан ухваћен!
Изненада,
како се десио, тако је и нестао –
додир, страст
или катастрофа у свемиру!?
Ишчекивање не да забораву моћ.
На уснама још су атоми тог последњег нежног трзаја
и мекоће коже са супротне стране усана.
Преврћем облаке и тражим,
претурам по небу,
не бих ли још једном прешла километре
међу планетама,
не бих ли однекуд измамила
„кратки секунд вечности“
надајући се да сам га заслужила.
Сад мењам цео свој живот
за тај Преверов делић вечности,
нестрпљива сам!
Дођи!
Брзином светлости!
Укради тренутак ноћи
кад све на земљи почива,
учини то што пре,
јер горим од жеље да видим свемир у твојим очима.
Зар не схваташ и ти –
за нашу љубав премало је једна галаксија!
* * *
Нама не треба друга шанса.
И њу бисмо упропастили!
Нема никог да дође и каже да је готово.
Ми то себи не смемо да признамо.
Свему је крај – апсурд!
У ствари, само ми смо се завршили.
А ја веровала
да ћемо ходати по води
да ђе нам израсти крила
од чистоте љубави.
Наш свет – само наш!
Живим сад кроз његову апокалипсу –
Наш смак света!
Нема га!
Нема нас!
Ипак, ти и ја постојимо.
Куда све ово води?
Себе се бојимо.
твој 7. грех
Сачуваћу себе за дане које следе
Емоције више немам – тако сам одлучила!
Дугујем ти хвала за бол који ме прочишћава
Ако ми то може бити утеха, знам која сам по реду
Можда ме и не заборавиш. Уосталом, није ни важно.
* * *
Само ми објасни
некако телепатски
како то радиш, завидим ти.
Не мислиш на мене,
не зовеш,
нема те нигде
(не рачунајући мене која сам апсолутно заражена тобом!).
Кад бих ти само украла тај рецепт
и ослободила се.
Не вреди, све је то у мојој глави,
вероватно зато што ја тако хоћу.
* * *
Идем у посету Богу.
Да ме угости
и излечи.
За његовом пуном трпезом,
биће то велика гозба,
глад ће ме заситити.
У Његовој гостинској соби
пробудићу се одморна и нова,
после ноћи на постељи од трња –
тело пуно нежности.
На капији Његовог царства
признаћу да ме жуљају
подарена ми крила.
Он ће ми ћутањем дати највреднији савет.
Упрегнућу себе у Божије кочије
и допутовати у твоје одаје
да бих те даровала.
Уз Божју помоћ,
видећеш колико ти могу донети
и дати...
кад дођем,
празних руку.
* * *
Пред оком представа
На оку завеса
У оку трагедија
Иза ока свршен чин.
* * *
Траг авиона
на небу линија
коначна граница
између тебе и мене
отвори очи
чекам твој последњи поглед
да ти махнем кроз прозор
и одем далеко.
* * *
There’s so much fear
inside of your head
I know I can beat it
just give me yor hand
there’s so much pain
under your skin
I’ll make you get over
if you let me.
There’s so much music
on your finger tips
why don’t you share it
with my smooth lips
there’s so much love
deep in your heart
if you set it free
we’ll never apart…
* * *
You’re going your way
not telling me why
I can’t make you stay
that’s why I cry
you’re going away
saying goodbye
I must let you go
then I will die…
* * *
Извиреш у дубинама себе
гоњен инстинктима слободе
удараш у границе тела
од себе не можеш да одеш.
Суноврат је тежак и болан
разум ти клизи из ока
емоције појеле срце
зјапи рана дубока.
Говориш да си успео
празнина у грудима ствара ехо
остао си без себе у себи
твојим лажима пуца други неко.
Рафална паљба по мом загрљају
за милост преклињем, молим,
од пуцњаве не чујеш ништа
убијаш ме, ја те волим.
Нема коментара:
Постави коментар