песме

* * *

Није ово љубав!
Ти си само сплавар
на мутним водама Стикса
што ме носе у сигурну смрт
и само зато што љубим живот
ја хоћу да на сплаву
останем што дуже...
Не, није ово љубав.
Смрт је у ваздуху.
Ускоро стижемо.
Обећао си да ћеш ме спасти.
Поверовала сам,
али цена је велика:
не би ми вредео тај други живот,
ако бих ти продала душу...
Не верујем ти ништа,
ти, поткупљиви створе!
Завеслај јаче!
Хитам у загрљај смрти!
Предај ме њој у руке,
од себе ме спаси.


* * *

Како да те украдем
да бих те покрила собом
и обукла у љубав?
Трнци ми пролазе телом
и као да осећам опет:
бескрупулозни тренуци
нежности и тишине.
Измишљам те...


* * *

Поклањам ти П
П као пољубац
у Пупак
као Прапочетак мене.


7.VII 2004.

...а тада си ми признао
да у мени видиш
нешто свето
иако знаш да сам паганка,
да мој свет има више Богова
и да их све волим,
јер сваки нешто значи.
Жалио си
што ниси један од њих,
али ниси знао
да ја љубав не тражим међу Боговима,
већ међу људима.
Отишао си тако
у незнању
и остао
у мојим молитвама
истим оним Боговима
због којих си отишао.
Од тада мој ореол бледи
и ходам по земљи.
Боса.
Тражим тебе.
И себе.




* * *

У души ми је распеће.
Ти си опрао руке.
Из мојих капље крв,
још топла...
Заковао си ми руке
и срце
за себе,
за увек...
Боли ме,
а волим те!
Не знам зашто.
Питам Бога и тебе.
Обојица ћутите.
Тишина одјекује,
још ме јаче разапиње...
Не престаје да боли,
не престајем да волим...


* * *

Угасићу радио.
Довољан је цвркут птица
поред ове моје буке у глави
од које постепено лудим.
Разбићу мисли чекићем
на милион делића
и сваки ћу још једном да ударим,
само да истерам то зло,
ту мисао
да си ми потребан.



* * *

Понекад те видим
разапетог
попут Исуса,
Непомичан
посматраш Сунце.
Заборављам страх.
Прилазим ти нага.
Тело уз тело.
Губе се контуре.
Ја постајем ти, а ти Бог.


* * *

Видети свет стварно – немогуће...
Бити емотивно женско створење – болно...
Молити за љубав – поражавајуће...
Борити се против себе – исцрпљујуће...
Променити се – тешко...
Убити се – кукавички...
Волети – недефинисано...
Бити вољен – умишљено...
Смејати се – исцељујуће...
Сагледати проблеме – преобимно...
Написати песму – изазовно...
Напити се – привремено...
Бити срећан – заборављено...
Постати луд – спасоносно!
Живим са циљем
да успешно развијем
заметак лудила
у својој глави.
И да се смејем заувек!



* * *

Чезнем да одем на починак,
спустим тело на душек и федере
и ослободим се притиска.
Жмурим и испраћам себе.
Коначно слободна
ја лебдим,
летим кроз простор.
Дан је био сувише дугачак,
једва сам издржала
да не пукнем.
Била сам близу краја
јер сам осећала –
преливам се изван граница тела,
хоћу да исклизнем
кроз сопствене руке,
кроз ноге,
кроз главу.
Као кад дете боји цртеж,
па прелази преко линија.
Не волим да будем спутавана,
чак ни сама собом,
овим глупим обликом,
својим телом.
Напуштам га, зато, ноћу,
да бих ухватила комадић бескраја,
ставила га у недра
и пробудила се насмејана.
Поново у свом телу.


* * *

Сва сећања већ су ишчилела,
ово је последње што памтим:
...твоји образи, као јастуци,
за мене недохватни…
Обукао си заборав до појаса,
даље ниси могао,
Душа ти је незграпна и дивља,
неће да уђе.
Закопчаваш је на силу,
под сопственим страхом од љубави
и мене,
бежиш од нас...
Кад будеш стигао тамо
где не знаш да си пошао,
ми ћемо те и даље вребати,
из неких непознатих људи.
на неким непознатим местима.
Зато те не задржавам.
Иди.
Закључаћу врата за тобом
и наставити да спавам.


* * *

Осећам блискост са странцем.
Непознат човек?
Или га одувек знам?
Тако познате очи.
Продајем себе за један поглед.
Те усне.
Као...
Ниси ти.

Пуши цигарету.
Не зна да сам ту.
Не проговара ни реч,
а чујем –
говори љубав.
Ниси ти.

Сами смо.
На овом истом месту.
Из различитих разлога.
Први пут у животу га видим.
Ишчупаћу срце из груди
да му га дам.
Ниси ти.


* * *

Откинуо си јабуку
из мојих груди,
исекао благим резом.
преполовио је,
испио сок,
извадио семенке,
ускратио живот.
Потом си је вратио на место,
да опет мирише,
мами друге,
привлачи њихове додире,
да јој нико не може одолети.
Не...
Обоје знамо:
никада више,
никога тако,
ја нећу волети.


* * *

Замисли
да целу љубав
проживиш у једном дану:
састанак и растанак,
срећу и бол
и на крају,
све туге
у једну сузу стану.






* * *

ОНОМ КО НИЈЕ ОВДЕ, А УВЕК ЈЕ СВУДА

Мој дух је пре мог живота над Косовом летео,
над мојим гробљем, над мојим пепелом,
још давно кад је у царском Призрену
крв мога оца дошла на свет.
Ко ће ми рећи да на то ја немам право?
Да то није моје?!
Да то није српско?!
Они што су од манастирског камена џамију саградили?!!
Зар они да газе вековно огњиште српско?
Крвљу и сузама брањено и потапано.
Душа српска коју гази туђа нога,
Боже, не дај, Царства ти Твога!
Клечим и молим
хиљадити пут за Косово,
очињег вида се одричем само Косова не!
Прекрстићу се и преклињати,
док телом пролази језа,
молим за Косово –
најскупљу српску реч!


* * *

Тако бих ноћас да се напијем!
Разбијем бар једну чашу,
паднем у севдах
и патим за младошћу
која кроз мене пролази.
Да наручим песму за целу кафану
и без срамоте, пустим и коју сузу.
Мада нисам у том фазону,
признајем, радо бих се вратила
у плусквамперфекат,
давно прошло време.
Свака нота срце цепа
и подсећа на ово сада,
пуст и празан живот.
Свако сам остаје,
тамо где није изабрао да буде.
Ја бих опет као дете плакала,
што нe могу још једном из почетка,
и тако сваки пут!
За све је главни кривац,
негде дубоко у мени,
скривен живац,
емотивац.


* * *

Седим
у ходнику твог живота,
као у чекаоници.
Чекам да ме прозовеш,
да име моје узлети са твојих усана.
Бићу твој пацијент,
јер ти си ме и разболео.
Сигурно ћеш умети да одредиш дијагнозу,
али не и да ме излечиш,
ниси ме баш толико волео!
Тужићу те због непружања прве помоћи,
јер за неке ствари не постоји друга прилика –
једна сам од њих.




* * *

Склизнула је са неба звезда,
као суза што се из ока откине,
не остављајући траг...
Учинила сам оно што ти не смеш:
погледала у себе и признала гласно –
још увек си ми драг.


* * *

Најгоре је
што од почетка знаш
да ће престати
па ипак уђеш
и предаш се,
сваки пут изнова,
док Сизиф у теби не посрне,
а знаш да никад неће...



* * *

Твоје изговарам име,
а немам коме
да одем,
да кажем
и немам више чиме
да волим,
да лажем.


* * *

Што више
и јаче
ка срећи тежим,
она брже
и даље
од мене бежи.





* * *

У срце забоден
као трн испод нокта
болиш
и болиш...
Никад да ме прођеш.
Отровом печеш.
И отровног те волим.
Ако тај трн извадим
жива ће рана остати
и много јаче болети...
Желим престати...
Не више волети...

За М. 13.02.2004.




* * *

Топле руке око врата,
баш ми прија...
Илузија!

Жути лептир на длану,
ничег се не боји...
Не постоји!

Земља зове Марс,
прича свашта...
Машта!





* * *

За Д.

... ниси крив ти, већ ја која размишљам о теби,
налазећи у томе сврху свог постојања у овим сивим данима...
препуштам се идеји и осећају да живим само за тебе и због тебе...
добро је што ти за то не знаш, на тај начин ја чувам своју љубав
и свој живот од извесне пропасти...
још мало... због љубави...
... ниси крив ти, већ ја која волим неузвраћеном љубављу тебе
који си ми даљи сваки пут кад ми се приближиш...напросто зато што у теби нема љубави, жалосна је истина да ти не умеш волети,
ни мене, ни било коју другу...ни себе...
да није тако, били бисмо срећни – обоје...
ипак, људи смо и зато грешимо...овога пута ја се предајем борби за љубав, због љубави...
да ли ћеш икада схватити шта је то?...



* * *

Кад тишина победи
све гласове у мени,
ухвати тренутак,
крени...
Понеси више
од обећања
и дођи.
Чекам,
на мом Острву Бола.

28.03.2004.





* * *


КРУШКЕ ОДЛАЗЕ У РАЈ

У пролеће, кад се природа пробудила,
добила је нежну зелену боју
- пожелео је да је чува.
Ускоро је срамежљиво погледала Сунце
и осмехнула му се
- пожелео је да погледа и њега.
Сунце је приметило њену лепоту
и узвратило јој осмехом
- био је јако љубоморан.
Постидела се, заруменела
и од среће процветала
- пожелео је да је мази.
Свакога дана размењивала је погледе са Сунцем
и њен цвет ширио је диван мирис
- пожелео је да је има!
Дошло је лето и већ је порасла,
опростивши се са цветом,
добијала је свој заносни облик
- више није могао да издржи !!!
Узео је, упркос њеном молећивом погледу...
Сунце је уперило своје зраке ка њему,
узалуд!
Он је желео да утоли своју жеђ.
Желео је да победи своју глад.
Желео је да је проба...
Отворио је уста, затворио очи...
Следећег тренутка бацио је ка небу.
Летела је високо, високо...
скоро до Сунца!
А онда је стрмоглаво пала!
Није се ни осврнуо,
није је ни погледао...
Очекивао је да ће бити слатка и да ће у њој уживати,
први и последњи,
сањао је како га она мека и топла
љуби својим медним уснама.
Надао се да ће га заволети,
као он њу...
Разочарала га је...
Сам је за то крив.
Зато не сме да је погледа.
Убио је своју једину љубав.
Зато што није могао да чека.
Остала је да лежи у трави.
Коначно сама са Сунцем,
али мртва.
Сунце се угасило међу крошњама.


* * *

...и онда се појавиш,
ниоткуда.
...или ти то изађеш из мене саме?
И сваки пут кад си ми потребан
једноставно си ту,
знам.
Увек могу да те потражим,
увек могу и да те нађем,
ако нигде другде,
у себи.
А ти ме чекаш,
да опет заварам твоја осећања,
да ти дам осмех,
наду,
сан...
После побегнем,
нестанем,
заварам траг.
И као да се ништа није десило,
само нам се срца распадају,
комадић по комадић...
Ти си...
Ја не знам!
Дајеш ми снагу и убијаш ме,
у истом трену...
и то што знам да си увек ту за мене,
да ли је то моја слабост или моћ?


* * *

Поново бол!

Бежим из предела снова.
Хаљина ми је предугачка.
Непрестано се саплићем о њу,
али немам снаге да је држим.

Трчим.
Уплакана и боса.
Стопала клизе по росној трави.
Ускоро ће јутро.
Плаши ме.
Сунце ће открити моје лице
и обнажити тугу на њему!
Морам стићи пре свитања!
Силно желим да те загрлим
и да плачем,
да плачем...

Као да земља узмиче под мојим ногама,
што већим корацима грабим,
све си ми даље...

Магла и густо грање
не допуштају ни да наслутим колико још има.
Небо је већ пурпурно,
журим,
сад видим и капију,
пружам руке…
Спашена сам!
Ово је моје уточиште,
мој Врт Окамењених Љубави.
Једино овде,
где је све мртво,
ја се осећам живо.

Тражим тебе,
међу свим тим хладним киповима,
давно заборављеним,
зараслим у коров.
Тражим тебе,
да поново видим у шта сам те претворила,
љубави нељубљена,
сну недосањани,
сузо непресушна...

Једва сам те препознала,
сувише брзо си очврснуо,
као да и сам желиш да постанеш камен...
Груди су ти још увек топле,
на њима грејем дланове,
није ми више хладно...

Да сад можеш да ме видиш!?
Мене и моју голу љубав,
бачену пред тебе,
без имало стида...
Ни толико није остало од мене!

Узалуд, твој поглед је слеђен.
Гребем по твом срцу,
док се није скроз следило,
да осетим мало твог живота,
то последње парче нежности,
да украдем
и сахраним у своје срце,
заједно са њим самим.

Загребала сам површину.
Сићушна кап твоје крви увукла ми се под нокат
са жељом да се ту заувек охлади.
Мој слани поглед милује те последњи пут...

Сунце је на својим плећима
једва донело нови дан;
и овај је тежи од претходног.
У истом тренутку твоје је срце откуцало поноћ
и престало да куца.

Не преостаје ми ништа друго,
осим да се вратим себи,
одакле сам и побегла...



* * *

" У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ "

КАКО ЈЕ УМРЛА МОЈА ПЕСНИЧКА ДУША


Једном је
један песник
жарко желео
да нешто каже.
Али није могао
да нађе праву
и сасвим одговарајућу реч.

Тражио је
по библиотекама,
у сваку је књигу
завиривао
и није да ништа није нашао,
али за њега је све то,
кад се пореди са правом речју,
само прах и пепео.

Цео свој живот
провео је
трагајући за том
једном речју.
Док год је имао имало снаге
упорно је ишао
и тражио је.

Желео је
да бар миран умре.
Али није је нашао,
а умро је.
Његов се дух није никада смирио,
само се преселио
И неприметно ме заробио.

* * *

ВАСКРСЕЊЕ ТЕ ИСТЕ ДУШЕ


И пођох ја
знаним траговима,
истим стопама.
Поћох у лов.
На реч.

Није је било.
А знала сам,
осећала:
ту је негде, близу,
видим њене одсјаје,
неки знак ми даје,
тајне, далеке наговештаје.
Као да лебди
ту нада мном,
као да лута,
игра се са сном.

И нисам је нашла.
Ни одустала нисам.

Корак за кораком...
све је мање било
места за наду.
А онда,
одједном,
кад хтедох
да све заборавим
и да ту мисао заувек затворим...
Она је дошла!
Сама.


Нећу себи опростити
како је раније нисам срела,
како нисам схватила
да је смисао те речи
и важна одлика њена,
у ствари, само
живота сена.



* * *

Дефиниција живота без тебе

Месец шпијунира
Кроз крошњу
Ораха
Улицом одзвања
Звук лаких
корака
Моје је скровиште
Између земље и
облака
Потребан ми је мелем
и хладна облога.
Мисли тумарају
По зидовима
Пустих ходника
Желим побећи
Од овог стања
И облика
Негде у даљини
Цепа се хармоника
Мој живот
Без тебе је
црна хроника.



* * *

УБИСТВО

Однекуд се јављаш,
будиш се лагано.
Васкрсаваш, јача него пре.
И опет ме мучиш
и опет ме кидаш,
без милости!
Не могу издржати
голицаве нити твоје
што ми прсте маме
да оловку узмем.
Јаче је од мене
и што више желим
одупрети се,
јаче ме и стежеш,
а и прсти оловку моју.
И просипам по папиру
читаве универзуме глупости
док ти у мени бујаш
до натприродних граница.
А онда,
кад на час утихну
буре које си у мени покренула,
ја гужвам тај лист хартије
и бацам те у пећ,
песмо моја!
Да одеш у ватри жеља,
одакле си и дошла.


* * *

Петак 13.

Вечерас осећам временску прогнозу:
Променљиво, хладно, тмурно и облачно…
И мада је изнад терасе пун месец,
Овде, унутар мене, још увек је мрачно.

Вечерас некоме не недостајем,
А празнина, без њега, је бескрајна у мени,
Не патим – то не бих била ја!
Између топлог и хладног сам- негдe на 18 степени.

Вечерас због некога излазим на свеж ваздух
Да не направим поплаву у соби,
Насвесно стављам руке на лице…
И гле- кад их склоним: звезде падалице!

Падају одозго, да мени испуне све жеље
И пружам руке да их у недра спустим,
Ал' пеку комшијски ужарени пикавци,
Враћају у стварност. Ја стојим и ћутим.

Вечерас тај неко заборавља да постојим
И негде, у полутами, пали последњу цигарету
И поћи ће на спавање, не знајући да волим
То кестење у његовим очима највише на свету.


* * *

Имам упалу срца.
Мислим да је, можда,
Чак и загнојило.
Ако се инфицира.
Мораће да ми га ампутирају.

Ваљда ће онда мање болети…
Мада, слутим, да ћу тебе,
Кад зарасте рана,
Кад изваде конце,
Слутим да ћу тебе
И без срца волети.



* * *

Научи ме љубав
Нацртај ми срце
И руке до тебе
Страшно дугачке.
Поклони ми загрљај
Угреј пољупцем
И више ништа
Неће бити потребно
Никад више
Јер осмех знам и сама.


* * *

Radio song

Кад нeгде, у том белом свету,
Будеш живео у резиденцији,
Наша ће срца лупати заједно,
На овој истој фреквенцији.

Кад будеш уживао у богатству,
У неким тамо даљинама,
Ипак ће нам душе бити овде,
На истим таласним дужинама.

Кад год да кренеш тамо далеко,
Кад пређеш, између нас, све границе,
Увек ћу ја бити онај “неко”
Са исте радио станице.

Кад остариш и пустиш сузе
Из свог срца, да се осуше на ветру,
Лебдеће љубав ова, твоја и моја,
Као и данас, у истом етру…



* * *

Нешто се десило са мојим животом.
Нешто неочекивано, изненадно, само болно.
Превише болно.
Осећам слабост, без воље да ишта променим.
Слушам шансоне и евергрин.
Пуштам музику да ме убије.
Ионако сам већ мртва изнутра
још само да престане рука да пише
И никакав траг остати неће,
једноставно, ничега неће бити више.
А нисам хтела да пишем о смрти!
Већ о нечему што сам чврсто држала у шаци,
не слутећи да сам ја та која је ухваћена.
Зато, не верујем више никоме и никад.
Чекам...да се снег отопи и да пођем,
назад у онај град у коме је уточиште,
онај град у коме живим неки други живот,
у коме не тугујем...
једини град који ме (још?) није повредио!
А док му се не вратим,
имам жељу да се исплачем,
овде и сада...



* * *

И куда све то води?
Шарени круг се слама.
Тек смо га створили.
Тек га затворили.
Попустила је опна
притиснута силом,
преварена страхом,
пукла је.
Држали смо чврсто
са свих страна,
градили свет
од песка,
од снова.
Један кишовит дан
и нестаје све
као да ничег није било,
а било је.
Као да ту ништа није постојало,
а јесте...
Некада давно,
читав један свет.


* * *

Ти мислиш да знаш ме
чиниш све да се осећам слабом
држиш ме на одстојању
али- држиш ме.
Ти имаш свет у својим рукама
верујеш да моја срећа зависи од тебе
да си ми неопходан
да те волим.
Ти правиш планове за сутра
одређујеш моју улогу
у целом том хаосу
којим ћеш ти владати.
Ти хоћеш да будеш сигуран
заборављајући да будеш добар
ти си поносан на себе
јер све радиш како хоћеш.
Ти ипак мораш да знаш
да не утичеш ни мало
на догађаје који следе
покидали су ти се конци!
То ти ја говорим
видиш да ме не познајеш
ти који све знаш-
ма, не знаш ти ништа!


* * *

Претворићу се у вирус
Ући ћу у твој компјутер
Ти, мој бивши, али геније, полудећеш
Правићеш оне гримасе које говоре
Да не знаш шта да радиш
Све си већ покушао
Постепено ћеш губити разум
А кад коначно прокључаш
(ја, захваљујући теби, знам тај осећај)
Побећи ћу.
Можда кад ти будем на дохват миша
Изгубићу се из твоје мреже
Испарићу као ти из мог живота
Изненадно, неочекивано
Као што је све и почело
А онда ће се
Због поновног прекида са тобом
Догодити „кратки спој“
Још један кабл ће пући
И пашће цео систем
Мога постојања.