Teorija crnih rupa

Teorija crnih rupa
Odavno sam na pragu ovog saznanja, ali sam čekala pravi trenutak da ovo otkriće podelim sa čovečanstvom. Radi se, naime, o kosmičkoj pojavi za koju je ustaljen naziv crna rupa . Nakon mnogobrojnih istraživanja i empirijski potvrđenih hipoteza, konačno je u mojim rukama rešenje koje ću vam upravo predočiti.
Sve je počelo još one 2001. godine, prve godine ovog milenijuma kada su astrofizički uticaji doveli do apokaliptične modifikacije mog zivota. Tada je narušena ravnoteža u svemiru i gravitacija je na kratko promenila smer i snagu svoga dejstva ; na kratko, ali sasvim dovoljno da se u sklopu slučajnih okolnosti (drugačije i ne postoje) dogodi privlačenje između dva bića : subjekta A (Nikola Gavrilović) i subjekta B (Milica Ž. Marković).
Novonastalu (izrazito komleksnu) prirodnu pojavu definisaćemo kao - ljubav. Ova pojava se dalje razvijala, u sopstvenim uslovima, bez katalizatora, uz potrošnju svoje vlastite energije, ali uz prisustvo strasti u vidu enzima, dajući pri tom kao rezultat još neviđenu količinu retke supstancije koju nazivamo sreća.
Međutim, sa završetkom kosmičkih poremećaja tj. sa njihovim otklanjanjem od strane Moćne Sudbine i ovaj eksperiment se približio kraju. Na žalost, štetne posledice se nisu mogle predvideti te je ceo postupak dao kontraprodukte : jedinjenje bola i tuge i mali procenat poštovanja i sećanja.
Asistenti na projektu su jedino uspeli da izoluju virus zaborava tako da je ono što je preživelo ogled sačuvano od njegovog uticaja, kao i od melanholije i kajanja.
Problem se ipak nastavljao.
U subjektu B, nakon raspada ljubavi na izotope, došlo je do neočekivane reakcije jer je u toku procesa, sa subjekta A na ovaj subjekt prešla cela količina bola uprkos jakim kovalentnim vezama.
Subjekt B je u par navrata podvrgnut zračenju od strane subjekta A i drugih njemu sličnih subjekata, ali bezuspešno, bol je ostajao.
Zato je subjekt B svoj život nastavio iza kristalnih rešetaka koje je sam postavio, ne sluteći da je u njemu i dalje, nekontrolisana epidemija emocija.
Nakon izvesnog vremena uočeno je da subjekt B oseća nedostatak subjekta A kao svoj lični, fizički, nedostatak ; kao nepopunjen prazan prostor u svom postojanju.
Paralela sa crnim rupama javila se kad je razrešen sistem osećanja u subjektu B.
Utvrđeno je da ovaj subjekt sam sebe uništava, crpeći deo po deo svog bića, u različitim vremenskim intervalima kad dođe do napada usled želje za subjektom A. Ako se u subjektu B ove promene budu odvijale istim tempom, uskoro ćemo dobiti evidentnu potvrdu moje teorije :
« Praznina koja raste na štetu onog bića u kome je nastala preti da se proširi i na njegovu okolinu, obrnuto proporcionalno želji te okoline da prazninu popuni – što je uzrok nastanka crnih rupa, a direktno sledi iz aksioma – Za ljubav je potrebno dvoje, a pored toga dokazuje da i dve poznate mogu dati neizvestan rezultat (?!) «

Grafik funkcije : f = ( ) B --> A
Ljubav subjekta A prema subjektu B

+ ∞ y


najviše
na svetu celom

beskrajno

do neba

puno

više

dovoljno

srednje
x
malo

0
02.08. 13.08. 25.08. 31.10. 21.04. + ∞
t= 2001.g., 2003.g...

Uprkos prvobitnim oscilacijama poslednja merenja dokazuju da se vrednost funkcije konstantno nalazi na podeoku « najviše na svetu celom », što se uzima kao srednja vrednost iako nije poznato da je ikad izmerena
veća količina promenljive .
Zaključak : promenljiva --> y = ljubav ; u ovom slučaju postala je konstanta ; istraživanja ne predviđaju da će ona ikada biti ugrožena, čak postoji tendencija da sa protekom promenljive t, x= vreme, dođe do njenog rasta.
Autor Teorije crnih rupa
Milica Ž. Marković
Novi Sad, 2003.