С тобом у мом животу
пролеће има смисла,
људи се широко смеју
из очију им сунце вири,
до јуче је ћутало срце
као крошња покисла,
данас с те исте крошње
диван се мирис шири.
Говорим наглас, у себи
молитву и захвалницу
што с тобом у сваком трену
лично присуствујем чуду
неки блесави осмех
непрестано титра на лицу
од оне озбиљне девојке
начинио си дворску луду.
Смејем се сама себи,
смејем се целом свету,
осмехом те дозивам себи
да се церекамо у дуету.
То је једино што се данас
на животном менију нуди
остало су све појели
неки нама страни људи.
Смеј се са мном још данас,
сутра је већ прича друга,
никад не знаш иза ког ћошка,
притајена, опет чека туга...
Београд, 3. април 2008.
Нема коментара:
Постави коментар