Oпоравак

Свима онима који су ме волели
хоћу унапред постхумно да се извиним,
за све што сам погрешно рекла,
све што сам намерно прећутала,
све грешке у које сам срљала....

И мене су такви болови болели
јер нисам знала шта да чиним,
само би ми тихо образ опекла,
суза што је туда залутала,
и признала: опет сам забрљала.

Неке се флеке заиста скидају,
али не неким прашком магичним,
са плавим зрнцима или сода ефектом,
без обзира на тврдоћу воде
високу или ниску температуру.

Само тренуци који успомене кидају,
чине их временом мање трагичним,
сваки крај огрну новим почетком,
пусте камење да реком оде
и од њих направи нову скулптуру.

Сасвим тихо неког будућег јутра,
одједном се прозори шире
и сва се врата отварају,
живот је опет добродошао
у напуштено сломљено срце.

Освануло је оно „боље сутра“
осмеси из сваког шапата вире
и врло лако душу очарају,
ко би рекао да је бол прошао-
да опет може да сија Сунце?



23.07.2008.