Мучи се Сунце да пробије облаке
ових мрачних дана,
и година дугих,
ал' узалуд.
Спустио се мрак на Србијицу,
сама себе не може да види,
где је, шта је?
Историју је заборавила, учи сад неке нове науке,
да би, како кажу, ушла у Јевропу.
А лепо је рекао давно владика:
"..Европа је јерес..А ти, Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад, на своје, ако хоћеш да се спасеш и живиш." (Свети Владика Николај)
Не вреди. Памћење нам и сећање кратко сеже.
Само нам је мука дуга.
Оде једна.
Дође друга.
Смејемо се,
а све нам је горе,
питамо се да л' је боље ту на земљи,
или негде, тамо горе?
Увек смо ка небесима стремили
стрпљиво чекали Царство небеско,
али вође смо многе променили
сви су се отимали о земаљски престо.
Уморне су наше очи, наше руке, наше душе,
док гледамо непрекидно како нам се куће руше.
Земљотреси и поплаве не могу нам срцу ништа,
ал' остаје кућа наша,
Србијица без огњишта.
Не проклињем и не кунем,
ја да волим само умем,
али кажем, само кажем,
јер не желим да вас лажем:
на младима свет остаје,
због младих се и опстаје
- ко нам је на сенку стао,
увек се и опекао,
- ко Србију нашу мучи,
лекцију ће да научи.
Молиће за опроштаје,
неке нове нараштаје.
